Cryosave

 kardiomedika-banner

Infektivna mononukleoza - Mononucleosis infectiva

Reklama
mononucleozaInfektivna mononukleoza je akutno virusno oboljenje sa karakterističnom krvnom slikom, čiji je izazivač steln-Barrov virus. Poznata je po polimorfizmu kliničke slike, s tim što je najčešći faringealni oblik.

 

Značaj oboljenja

Mononukleoza je u stalnom porastu u našoj zemlji i to skoro isključivo njen faringealni oblik. Stoga na ovo oboljenje treba misliti kod svih slučajeva sa pseudomembranoznim anginama.

Istorijat

Filatov je prvi opisao ovo oboljenje (1855) kao idiopatsko zapaljenje limfnih žlezda. 1889. god. oboljenje je dobilo naziv Žlezdana groznica.

Na Međunarodnom kongresu u Bukureštu, 1962. godine usvojen je današnji naziv infektivna mononukleoza.

Etiologija i epidemiologija

Infektivnu mononukleozu izaziva Epstein- Barrov virus, koji je uvršćen u grupu herpes-virusa.

Uglavnom oboljevaju mlade osobe između 15-25 godina. Zato anglo-saksonski autori smatraju da se bolest prenosi najčešće poljupcima ("bolest zaljubljenih i verenika"). Otuda oni izvode zaključak da je virus neotporan, te da je direktni (oralni) način neophodan za širenje ove kapljične infekcije. Međutim, danas se zna da je ovo oboljenje često i kod dece i da uglavnom protiče kao inaparentna infekcija. 

Izvor bolesti je  bolesnik. Oboljenje se javlja sporadično. Vrlo je verovatno da blagi i atipični oblici mononukleoze služe kao izvor bolesti i epidemiološki povezuju sporadičke, odnosno dijagnostikovane slučajeve oboljenja. Pretpostavlja se da se mononukleoza može preneti i preko transfuzije.

Patogeneza

Infektivna mononukleoza je generalizovano oboljenje.

Virusi ulaze u organizam preko nazofarinksa. Razmnožavaju se u njegovom epitelu B limfocitima. Odatle virusi ulaze u krvotok nošeni limfocitima i dospevaju do svih limfnih žlezda i slezine te nastaju generalizovana infekcija i virusi se dalje razmnožavaju u inficiranim ćelijama.

Ovaj proces dovodi do T ćelijskog odgovora, koji  ukljućuje i supresorne T citotoksične T limfocite. Ovi, aktivirani T limfociti se u perifernoj krvi vide kao atipični limfociti, koji su dugo bili vodeći znak u postavljanju dijagnoze. T limfociti liziraju B limfocite u kojima se nalazi virus u fazi replikacije dok supresori limitiraju aktivaciju proliferacije B limfocita.

Smatra se da svaka celularna imunološka reakcija može da objasni kliničke znake infektivne mononukleoze, kao što su angina, adenopatija... Pored celulaarnog odgovora stvara se i humoralni odgovor, u vidu antiteja na razne virusne infekcije, prvenstveno one koji su u vezi sa replikativnim ciklusom virusa.  Za prekid infekcije, pored T linfocita, veoma su važna neutralizujuća antitela koja blokiraju prenošenje virusa na još neinficiranu ćeliju. Za postavljanje dijagnoze infekcije naj- važnija su antitela na kapsidni antigen u IgM i IgG klasi. Posle ozdravljenja se stiče solidan imunitet. Međutim, doživtno os- taje jedan broj B-limfocita koji sadrže viruse, tj. ostaje latentna infekcij. Osim toga, moguća je i produktivna infekcija u ezofarinksu uz oslobađanje virusa u usnu šupljinu, tj. dugotrajno vironosno.

U poslednje vreme se opisuje i nov klinički entitet, "hronična infektivna mononukleoza", ili "sindrom hroničnog umora"» mada je još uvek kontroverzna povezanost Epstein-Barr virusa sa ovim sindromima.

Smatra se da postoji povezanost EBV infekcije sa Burkittovim limfomom, kao i sa nazofaringealnim karcinomom.

Patološki nalaz

Smrtni ishod je vrlo redak. Na osnovu malobrojnih odbukcionih nalaza i velikog broja biopsija žlezda i jetre, nađene su nes- pecifične promene skoro na svim organima, što ujedno objašnjava da je infektivna mononukleoza, u stvari sistemsko oboljenje.

Histološki nalaz otkriva hiperplaziju limfnih žlezda i proliferaciju ćelija retikuloendotelijalnog sistema. Ove promene prethode pojavi leukocitoze i limfomonocitoze u perifernoj krvi. Vrlo su česte promene na jetri u smislu intersticijalnog periponalnog zapaljenja sa oštećenjem Kupfferovih ćelijaa, dok su hepatociti poštedeni.

Klinička slika 

Zbog pantropizma virusa infektivne mononukleoze, klinička slika može da bude vrlo različita. Prema predominaciji simptoma od strane zahvaćenih organa, Jahin je opisao 24 klinička oblika infektivne monpnukleoze. Smatra se da faringetalni oblik najjćešći i da se javlja u 70-80% svih slučajeva. U našoj zemlji se skoro isključivo dijagnostikuje faringealni oblik, inače u literaturi se pominju: žlezdani, tifozni, hiperpiretički, septićki i nervni oblik..

I FARINGEaNI OBLIK 

U kliničkoj slici su najstalniji sledeći simptomi: temperatura, angina, adenopatija...

( Inkubacija i razvojni period se kreće u dosta širokim granicama od 4 do 50 dana, ali najčešće infektivna mononukleoza kod odraslih počne postepeno kao difterija. Međutim, kod dece je češći nagao početak sa temperaturom i gušoboljom kao kod gnojne angine.

Temperatura je najstalniji i najraniji sindrom. Ona može biti umerena ili vrlo visoka. Tip temperature nije karakterističan niti dužina trajanja. Prate je ostali znaci infektivnog sindroma:glavobolja, mialgija, anoreksija... Bolesnik se žali na gušenje. Kod predškolske dece je često i otežano disanje dva do tri dana, bolesnik primećuje otok bočnih vratnih žlezda. Nekada je ovaj otok prvi znak bolesti. U poodmaklom stadijumu bolesti nalaz je dosta karakterističan, te se odmah nameće pomisao na infektivnu mononukleozu. Pri pregledu se dobija utisak srednje teškog oboljenja, bolesnik je umoran, ali zainteresovan za okolinu. Lice mu je nešto bleđe, ali nema izrazitih znakova infekcije niti sklonosti ka kardiovaskularnom kolapsu, kao kod difterije.

U daljem sistematskom pregledu bolesnika  najvažniji je sledeci nalaz: angina adenopatija i splenomegalija. Grlo (tonzile-krajnici) je natečeno i crveno ( što ujedno objašnjava disfagiju) Na površini se mogu naći vrlo različite promene, počevši od pojedinačnih lakula, pa do vrlo masivnih fibrinskih skrama bele boje, koje veoma liče na difteričke pseudomembrane.

Ove skrame mogu biti toliko debele da postanu talasaste Međutim, nikad ne prelaze na okolinu tonzile. Ovakva skrama može da prekrije i treću tonzilu, pa se zatim spušta u mezofarinks, dajući izgled masivne bele zavese.

Sluznica nepca i farinksa je umereno crvena što je značajno za dijagnozu. Otečene su sve podvilične žlezde. Međutim, za ovo oboljenje je mnogo značajniji otok svih žlezda zadnje lože vrata, uključujući i one retrocervikalne i okcipitalne. Ovaj otok je toliko izrazit da ga primećuje bolesnik ili ukućani, te ga pominju još u anamnezi.

Žlezde su uveličane, čvrste. Može da bude razvijen i periadenitis podviličnih žlezda, koji je ponekad vrlo izražen.

Pored otoka podviličnih i vratnih žlezda, otečene su i sve aksilarne žlezde, što ima veliki značaj u diferencijalnoj dijagnozi između mononukleoze i difterije.

Splenomegalija. Slezina je uvećana i može se palpirati 1-2 poprečna prsta ispod rebarnog luka. Normalne je čvrstine i nije bolna. Skoro uvek je otečena i jetra. Njen otok se javlja nešto kasnije i duže traje.

  Mononukleoza sa otokom vratnih žlezda

Dalji tok bolesti. Svi znaci oboljenja mogu potrajati 5-10 dana, pa i duže. Zatim se postepeno povlače, s tim što se najduže zadržava otok žlezda, slezine i jetre. Bolest se završava izlećenjem posle 15-25 dana. Oporavak traje 1-4 nedelje, jer bolesnik dugo oseća fizićku iscrplienost.

Za infektivnu mononukleozu porast broja leukocita u perifernoj krvi se zapaža već posle četvrtog dana bolesti (u leukocitarnoj formuli broj monojedarnih ćelija prelazi 50%). Među njima ima dosta virocita T- limfocita različitog oblika. Imaju veliko jedro grube hromatinske građe; vrlo bazofilnu protoplazmu sa vakuolama. Navedene promene u perifernoj krvi su najizraženije posle 10 dana bolesti, tj. kada su žlezde i slezina jasno otečene. Tada se broj virocita kreće od 20 do 70%. Promene u perifernoj krvi se mogu održavati do mesec dana.

Prognoza

Infektivna mononukleoza se skoro uvek završava ozdravljenjem. Smrtni ishod je veoma redak, premda se letalitet po nekim autorima penje i do 4% obolelih.

Lečenje 

Mononukleoza je virusno oboljenje. Za sada nema efikasne antivirusne terapije za infektivnu mononukleozu. Zato je lečenje usmereno na antibiotike. Kortikoterapija je umesna kod svih slučajeva sa velikim otokom tonzila, koji otežava disanje, zatim kod dugotrajne febrilnosti i angine sa izrazitom astenijom.

Ležanje je obavezno za sve bolesnike u toku febrilnog perioda i komplikacija. Simptomatska terapija se određuje prema potrebi.

PrintEmail

Pročitajte još: