Izaberite lekara i postavite pitanje

Brza pretraga

Karcinom prostate – Šta VI treba da znate

               
Karcinom prostate  je najčešće maligno oboljenje muškaraca u EU i Americi. Uprkos značajnom napretku u dijagnostici i terapiji, njegova učestalost i smrtnost su u stalnom porastu. Upravo zato, unazad nekoliko godina, dospeva u samu žižu interesovanja stručnjaka različitih profila. 
 
 
Od faktora rizika za razvoj bolesti, najznačajniji su životno doba i nasleđe. Preko 70% bolesnika čine  muškarci stariji od 65 godina, s tim da se u poslednje vreme povećava broj  pacijenata mlađe životne dobi. Dijagnoza se postavlja na osnovu simptoma i kliničkih znakova,  vrednosti tumorskog markera PSA („prostata specifični antigen“), digitalnog rektalnog pregleda i transrektalne biopsije prostate pod kontrolom ultrazvuka. Stadijumi bolesti određuju se prema fizikalnom pregledu, nalazu kompjuterizovane tomografije stomaka (CT) ili ultrazvuka (UZ), rentgenskim snimcima pluća i kostiju, po potrebi scintigrafiji celog skeleta, vrednostima  PSA i naravno, nakon biopsije prostate i dobijanja pozitivnog histopatološkog nalaza. Na osnovu tih pretraga i uz pomoć međunarodne klasifikacije za maligne tumore, određuje se da li je bolest lokalizovana, lokalno uznapredovala ili metastatska. 
 
 
Pri izboru terapije neophodno je postići što idealniju ravnotežu između efikasnosti i prihvatljive toksičnosti  lečenja. Zato je imperativ u pristupu ovim bolesnicima -  individualizacija terapije.
U skoro 70 godina dugoj istoriji lečenja karcinoma prostate postignut je značajan uspeh primenom lekova koji blokiraju muške polne hormone (androgene). To se postiže  kastracijom (hirurškom ili hemijskom), zatim tzv. perifernim antiandrogenima ili njihovom kombinacijom (totalna androgena blokada). Tradicionalno, kastracija se vrši hirurški, obostranom orhiektomijom ili uklanjanjem muških polnih žlezda  (semenika). To je jednostavna, jeftina i relativno bezbedna procedura, koja se može uraditi  i u lokalnoj anesteziji. Ipak, ona je danas, zbog različitih psiholoških i kulturoloških razloga, neprihvatljiva za mnoge muškarce. Zato je u modernoj medicini, standardna terapijska opcija hemijska ili medikamentna  kastracija LHRH agonistima. Dugodelujući LHRH agonisti (triptorelin, goserelin, leuprorelin), koriste se u terapiji karcinoma prostate skoro 20 godina i danas su najčešća forma  androgene blokade. Oni deluju na hipotalamus-hipofiza-semenici osovinu. Duže davanje ovih lekova uslovljava blokadu sekrecije hormona hipofize (LH i FSH) i posledično, smanjenje produkcije testosterona. Kastracioni nivo testosterona postiže se za 2-4 nedelje. 
 
 
Periferni antiandrogeni su lekovi koji se takmiče sa testosteronom i njegovim aktivnim metabolitom za vezivanje na androgene receptore ćelija prostate.Na taj način blokiraju rast karcinomskih ćelija. Mogu biti steroidni i nesteroidni.
 
 
Totalna, maksimalna ili kompletna androgena blokada su sinonimi za jedan isti proces- simultanu, kompletnu eliminaciju ili blokadu testikularnih i adrenalnih androgena. Teorijski, kastracijom se postiže blokada 95% testosterona, a perifernim antiandrogenima dodatnih 5% cirkulišućeg testosterona.
 
 
Danas je opšte prihvaćeno da se visoko-rizični lokalizovani i lokalno uznapredovali karcinomi prostate leče kombinovanom hormonskom i zračnom terapijom. Uobičajeno, prvo se ordinira jedan od LHRH agonista (triptorelin, goserelin, leuprorelin) 3 meseca, zatim se nastavlja u kombinaciji sa radioterapijom  (istovremeno) i nakon radioterapije još do godinu dana.
Standardna terapija metastatskog karcinoma prostate je kastracija. Prema preporukama Evropskog udruženja medikalnih onkologa kao i Evropske asocijacije urologa, prva linija u lečenju ove faze bolesti je hormonska ili hirurška kastracija. Važno je zapamtiti da kastracija rezultira sa 85% simptomatskog odgovora kod ovih bolesnika, ali i da je njena medijana trajanja 18-24 meseca. Zbog toga se, uobičajeno, tek u drugoj terapijskoj liniji, znači pri progresiji bolesti na kastraciju, primenjuje neki od perifernih antiandrogena. U hormon-rezistentnoj fazi, nastavlja se  medikamenta kastracija, ali se primenjuje i hemoterapija, uz sve oblike palijativnog i suportivnog lečenja. 
 
 
Na kraju, ne treba zaboraviti da karcinom prostate ima dug prirodni tok  (nekad i 10-tak godina) i da konačnu odluku o lečenju, lekari moraju donositi u saradnji sa bolesnikom, odnosno moraju poštovati princip individualizacije terapije.