AKO ujutru ne možete da stanete na jednu ili na obe noge od bola u peti, moguće je da u njoj imate koštani trn. Ova promena nastaje višegodišnjim taloženjem kalcijumovih soli na takozvanoj „plantarnoj tetivi“, inače često podležnoj povredama. Sindrom bolne pete se uglavnom javlja posle 40. odnosno 45. godine, i nešto češće kod žena. Obično se otkriva usput, pri nekom drugom rendgenskom pregledu stopala.
– Peta je bitan anatomski deo stopala i ima značajnu ulogu u prenošenju težine i formiranju koraka i hoda – objašnjava potpukovnik, asistent dr Srđan Starčević, načelnik Prvog odeljenja Klinike za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju Vojnomedicinske akademije. – Vremenom dolazi do popuštanja uzvodnog mišićnog svoda stopala što se odražava i na pripoje u predelu petne kosti što pacijent počinje da oseća kao bol. Prekomerna telesna težina može da isprovocira ovo stanje, ali i nošenje obuće sa tvrdim đonom i trčanje po tvrdim podlogama.
Tegobe se u većini slučajeva javljaju ujutru, kada se pri osloncu na petu oseća jak bol u predelu tabana. Posle izvesnog vremena, kada se mekotkivne strukture rastegnu, bol umine, ali se opet javlja preko dana. U težim slučajevima bol ne prestaje ni pri sedenju.
– Sindrom bolne pete mogu da imaju i mlađi pacijenti koji su preterano fizički aktivni, pogotovo ako se aktivno bave sportom koji zahteva naprezanje pomenutih anatomskih struktura – kaže dr Starčević. – Koštani trn u nekim slučajevima ne mora da daje nikakve tegobe, i tada se uglavnom otkriva slučajno na RTG snimku stopala u dva pravca. Kod 10-15 odsto pacijenata bol se javlja u obe pete, a može da se desi i da se petni trn otkrije u suprotnom stopalu od onog koje pacijentu zadaje bol.
Lečenje petnog trna je u najvećem broju slučajeva neoperativno. Prvo se pacijentima propisuju ortopedski ulošci posebne ne, sa otvorom ili sa sunđerom na peti da bi olakšali oslonac pri hodu, i na taj način doprineli smanjenju bola. Pomaže i fizikalna terapija koja uz brojne druge metode uključuje i vežbe istezanje mišića zadnje lože potokolenice. U nekim slučajevima se preporučuje i stavljanje gipsa dok se ne smiri bolna faza. Jedno od mogućih rešenja jesu i takozvane blokade, odnosno infiltracije kortikosteroidnim preparatima. Međutim, zbog činjenice da su to neselektivni lekovi koji mogu da dovedu do atrofije mekih tkiva i kože, čak i do pucanja mišićnih omotača, ovom načinu lečenja se ne pribegava često.
– Ortopedski ulošci uglavnom moraju da se nose od šest meseci do godinu dana, a fizikalna terapija se periodično uključuje u lečenje – naglašava dr Starčević.
