SVAKI odlazak kod pedikira, stomatologa, svaki seksualni kontakt može da rezultira zarazom virusom hepatitisa B. Ovu bolest čini opasnom to što najveći broj zaraženih i ne zna da je inficirano. A od onih kod kojih infekcija pređe u hroničnu, skoro 75 odsto i dalje nije svesno bolesti, jer nema simptome. Ne samo da ova, na početku blaga bolest može da rezultira cirozom jetre i karcinomom, već pacijenti sa ovom infekcijom prenose virus dalje.
Hepatitis B je visoko zarazan – dovoljno je 0,00004 ml krvi da biste se zarazili. Veoma se lako razmnožava i brzo dostiže velike koncentracije u krvi.
– Ako dođe do povređivanja kontaminiranom iglom, skalpelom ili nekog drugog kontakta sa zaraženom krvlju, rizik da ćete dobiti hepatitis B je veći od 30 odsto – kaže za „Novosti“ profesor dr Dragan Delić, direktor Klinike za infektivne i tropske bolesti. – Prenosi se pre svega seksualnim kontaktom, oko 50 odsto zaraženih se inficira na ovaj način. Takođe, moguća je zaraza putem kontakta sa krvlju, tokom medicinske i stomatološke intervencije, posle pirsinga, tetovaža, pedikira, manikira. Moguć je i vertikalan prenos, sa majke na dete, najčešće tokom porođaja.
Kada dođe do zaraze i akutne virusne infekcije jetre, čak više od 60 odsto pacijenata nema jasne simptome: mučninu, povraćanje, taman urin, žutilo beonjača. Zato ti pacijenti „na nogama“ prođu infekciju, ne znajući da su zaraženi. Ako ni posle šest meseci virus nije eliminisan iz jetre, reč je o hroničnom hepatitisu B. U tim slučajevima, imuni sistem nije bio u stanju da eliminiše virus, i on ostaje u jetri.
– Problem je što se čak i hronični hepatitis B najčešće javlja asimptomatski – dodaje dr Delić. – Naša jetra ima solidnu rezervu, dovoljna nam je trećina njenog kapaciteta za sve funkcije organizma. Dodatni je problem što su osobe sa hroničnom infekcijom hepatitisa B zarazne i mogu dalje da šire infekciju, potpuno nesvesni svoje bolesti. Ova bolest jetre je podmuklog toka, jer pacijenti dođu kod lekara tek sa prvim simptomima, a tada je uglavnom infekcija prešla u cirozu jetre.
Srećom, ne završava se svaki hronični hepatitis B cirozom jetre. Otprilike svaki treći oboleli sa hroničnim hepatitisom B dobije cirozu. Osim ciroze, može da dođe i do formiranja tumora jetre, koji je jedan od 10 najčešćih u ljudskom organizmu.
Dr Delić naglašava da se problem sa hroničnom infekcijom može lako uočiti analizom transaminaza u krvi. Naš sagovornik smatra da bi veoma korisno bilo da lekari u primarnoj zdravstvenoj zaštiti kada uzimaju biohemijske analize pacijenata, u njih uvrste i aktivnost serumskih aminotransferaza. Ako su one povišene, to je siguran znak da nešto sa jetrom nije u redu. Na taj način otkrili bi mnogo više pacijenata sa hroničnom infekcijom hepatitisa B, jer se danas oboleli otkrivaju manje-više slučajno.
Pravovremeno otkrivanje bolesti važno je i zbog terapije kojom se ovaj virus može držati pod kontrolom i omogućiti da pacijenti normalno žive.
– Za razliku od hepatitisa C, koji čak može da se potpuno eliminiše iz tela, hepatitis B je teži za lečenje i ne može se potpuno izbaciti – upozorava dr Delić. – Ali mi danas imamo više vrsta lekova koji mogu da značajno smanje koncentraciju virusa, do nivoa da ga je nemoguće otkriti u krvi.
Pacijenti kod kojih to uspemo, ulaze u mirnu fazu bolesti, kada više nisu zarazni i mogu potpuno normalno da žive. Uz obavezu da se redovno kontrolišu, kako bi na vreme videli da li lekovi i dalje deluju i po potrebi ih promenili.
U toku hronične infekcije imamo pet faza bolesti i danas imamo mogućnost da terapiju prilagođavamo svakom pacijentu. Jer, dešava se da se virus posle nekog vremena prilagodi na lek i postane rezistentan, onda smo prinuđeni da menjamo terapiju.
U lečenju hroničnog hepatitisa B koriste se antivirusni lekovi koji direktno utiču na snižavanje koncentracije virusa, ali i takozvani imunomodulatori, čija je uloga podešavanje i jačanje ćelijskog imunskog odgovora, kako bi se on lakše suprotstavio virusu.
