Usamljenost je „bolest“ modernog društva

– Potreba za drugima govori o osećanju pripadanja, zajedništva, deljenja, pomaganja, zajedničkog vremena i drugih relacija među ljudima, kao društvenim bićima. Kod usamljenika ovakve potrebe izostaju, jer očigledno, to ispoljavaju na drugačiji način. Ipak, oni nisu čudaci. Mnogi od njih imaju vrlo sadržajan i bogat unutrašnji život, znaju da osmisle vreme, oboje događaje emocijama, imaju razvijen kapacitet za „biti sam“ stanje. Usamljenici ne moraju da budu strani, daleki i zastrašujući, kako ih drugi ljudi doživljavaju, a još manje da imaju neki problem ili poremećaj – objašnjava psiholog, psihoanalitičar Vesna Brzev Ćurčić.

* Da li je život usamljenih komplikovan?

– Mnogo je komplikovanije osobama koje ne mogu same i kojima je život potpuna katastrofa ukoliko nisu okruženi drugima, jer oni ne žele, ne mogu, niti smeju ikada da budu sami, čak ni za trenutak. Zanimljivo je da su ovakvi ljudi znatno manje upadljivi, jer su takvi vidovi ponašanja socijalno prihvaćeniji od usamljenosti. Usamljeni ljudi su više uočljivi, ne samo zbog toga što su usamljeni, već i zbog zagonetnosti koju ta činjenica nosi sa sobom. O čemu li misle, šta sanjaju, kome veruju, koga vole, čime se bave, da li čitaju, postoji li bar neko vrlo važan u njihovom životu, zašto su takvi… To su najčešća pitanja koja postavljaju ljudi dok ih posmatraju sa strane, a ne shvataju da usamljenost ne znači izolaciju, već upravo suprotno. Takva osoba je najčešće u svom svetu po sopstvenom izboru. Na ovaj fenomen niko nije do kraja imun, što znači da može da se dogodi svakome u nekom periodu života.

* Da li je to, na neki način, privilegija savremenog društva?

– Trebalo bi da nam na umu budu svi oni koji rade u velikim korporacijama, žive u milionskim gradovima, gube brojne sate tokom života u saobraćaju, u gužvama, krećući se među ljudima koje ne poznaju. Oni bi sigurno poželeli da se usame na trenutak. Dakle, teško da je to privilegija, pre je reč o potrebi. Usamljenost postoji oduvek i nije fenomen sadašnjice. Međutim, danas ljudi, zahvaljujući napretku tehnologije, često biraju nju umesto druženja. Primer je internet i sve pozitivne stvari koje nudi. U mogućnosti ste da komunicirate na bezbroj načina sa mnoštvom ljudi koje i ne poznajete, a većina od njih nije usamljena! S druge strane, kada imaju priliku da se nađu, sednu i razgovaraju sa drugima, ljudi se radije opredeljuju za SMS poruke, mejlove, komunikaciju putem „Skajpa“, četa, posećuju različite sajtove tražeći sagovornike u gluvo doba noći… Po tome se ovo vreme razlikuje od prethodnih, ne tako davnih, i naravno da je to otvoren put u usamljenost. Međutim, teško je razlučiti da li je pojava interneta uzrok tome ili je dostupnost interneta uslovila ovu vrstu usamljenosti. U svakom slučaju, internet je zaista od koristi onima koji su izabrali da budu usamljeni ili su se u njoj našli sticajem okolnosti.

* Znači, usamljenost je način života?

– Za razliku od mladih, kod odraslih to jeste način života. Njihov odnos prema okolini je individualan. Od svog okruženja oni se ne razlikuju načinom govora, odevanjem, negom, pregalaštvom, inventivnošću, radnim kapacitetom, empatijom. Ističu se samo u tome što nemaju potrebu da budu u društvu. Dakle, oni u društvu opstaju jer potpuno poštuju sva pisana i nepisana pravila ponašanja. Društvo ih ne ugrožava, ali, eto, više vole da su sami. Ponekad je to lako razumeti, naročito kada smo okruženi ljudima čije priče zvuče šuplje ili su prijateljstva licemerna, a odnosi izveštačeni. O onima koji nisu prisutni u društvu, često se priča, i to uglavnom ogovarački. Usamljeni ljudi su isti kao i oni izrazito društveni, razlikuju se samo po tome koliko pokazuju emocije i koliku potrebu imaju da brinu o najbližima. To ne isključuje empatiju i ljubav. Mogu da budu vrlo uspešni u životu, manje uspešni, prosečni ili neuspešni. U profesionalnom smislu nema razlike u odnosu na one koji su dobro socijalizovani.

* Najčešće im se zamera da nisu komunikativni, a u savremenom društvu komunikacija je predstavljena kao posebna vrlina?

– Čak i kada je komunikacija u pitanju, usamljeni ljudi su na neki način u prednosti. Pošto ih već smatraju nekako različitim, oni bez posledica mogu da biraju sa kim hoće, a sa kim neće. Njihove odluke, ma koliko bile neshvatljive ljudima iz okruženja, ne bi trebalo vezivati za patologiju. To je karakteristika ličnosti, a ne bolest. Sa usamljenima je komunikacija, naravno, moguća, a da li će se ostvariti ili ne, zavisi od toga da li neko želi da se intimizira, da radoznalo „gura nos gde ne treba“… Umesto čuđenja i pitanja zašto usamljeni ne žele da se druže i komunikaciraju, možda je bolje da se govorljivi zapitaju koliko su u verbalnoj komunikaciji iskreni, a koliko glume srdačnost i pričljivost. Ispada da je njima zapravo teže, jer usamljenici rade ono što žele i otvoreno pokazuju svoj stav.

* Povučene osobe mnogi doživljavaju kao „čudake“?

– Mnogi i veruju da je njihova pažnja usredsređena na potpuno drugačije stvari, čim nemaju želju da se druže i pričaju sa svima. To, naravno, nije tačno. Privlači ih i odbija što i ostale, samo drugačije reaguju. Usamljeni ne govore preglasno, ne vrište od sreće, ne kukaju glasno, ne svađaju se neprimereno, ne plaču pred svima. Oni imaju svoj zidić, preko koga može samo da se viri. Poštuju socijalna pravila, ali na koncert više vole da odu sami, vole da čitaju knjige, slikaju, a pričaju samo onda kada imaju potrebu. Mnogi usamljenici žive u porodicama, a čak ni najbliži ne slute da su takvi. Porodica nije pokazatelj da ste povučena ili socijalno komunikativna ličnost.

* Da li je usamljenima teže da nađu partnera?

– Izbor partnera je uslovljen mnoštvom neprepoznatljivih razloga, nije retko da jedan juri na sve strane, dok je drugi zaokupljen svojim stvarima, a da funkcionišu fantastično! Usamljeni nađu način da se smeste u sklonište svoje duše, kada za tim imaju potrebu, a kada požele druge – pružaju ruku. To je karakteristika ličnosti, može da se kaže da je koren u načinu na koji je neko formiran. Isto važi i za druželjubivost. Ako je takva struktura ličnosti, onda tu nema nikakvih problema, jer je to autentično. Ali, ukoliko je usamljenost rezultat okolnosti, kao što je gubitak najbližih, iseljeništva, bolesti, tu može da nastane problem sa psihičkim posledicama. Najčešće se javlja depresija, i to kod osoba koje su pre nemilih dešavanja bile društvene. U novim okolnostima, izolovanost, neraspoloženje ili gubitnički duh mogu da budu glavni razlog za usamljenost.

* Mnogi mladi širom sveta radije biraju samoću nego društvo?

– Alarmantno je da su mladi u čitavom svetu usamljeniji nego ranije, iako je njihova nasušna potreba da budu u društvu. Društvo je za mlade bezbedan most, kojim prelaze iz detinjstva u odraslo doba, na mnogo bezbolniji način nego što bi to činili sami. Društvo mladima daje osećanje pripadanja, moći, istovetnosti u toliko željenoj različitosti, ideju o tome da će oni nastaviti progres u svom zajedništvu, da su zajedno jači… Usamljenost je uglavnom znak većeg trpljenja, neke vrste neprilagođenosti, osećanja koja ne žele, nezadovoljstva sobom, strahova, napetosti, strepnje. Nekada se dešava da ih društvo ne prihvati iz krajnje iracionalnih razloga. To može da se ispolji kroz ozbiljnije posledice, jer se deo neprihvaćenih udružuje u grupe koje su po pravilu nasilne, agresivne, neukrotive. Akumulirano nezadovoljstvo, udruženi strahovi i bes zbog neprihvatanja, nalaze izlaz u rušilaštvu. Osim toga, danas se sporije odrasta, koliko god to čudno zvučalo. Period adolescencije se, po svetskim pokazateljima, produžio na 25 godina. Pitanje je šta uslovljava sporije sazrevanje? Možda neverovatno zvuči, ali to je zbog pasivnog života koji vode zahvaljajući tehnološkom razvoju. Ima mnogo izazova u pasivnim zabavama, poput interneta.