Autoimune bolesti su poremećaji koji nastaju kao posledica gubitka imunološke tolerancije organizma na sopstvene antigene ili, najkraće rečeno, radi se o bolestima kod kojih sam organizam napada sopstvene ćelije. Ove bolesti se najčešće javljaju kod pacijenata sa genetskom predispozicijom, izazvanom brojnim egzogenim i endogenim faktorima.
Bilo koji poremećaj u radu imunskog sistema ima za posledicu slabost tog sistema, koja dovodi do različitih poremećaja, koji mogu biti od lakih alergijskih do teških imunoloških bolesti, različitih imunoloških deficijencija i tumora.
Autoimune bolesti, nastaju usled imunskog oštećenja sopstvenih ćelija, tkiva i organa („organizam napada sam sebe“), ili, gubitka tolerancije na sopstvena tkiva. Aktivirana ćelijska i humoralna reakcija vezana uz autoimuni proces u organizmu dovodi do oštećenja sopstvenih tkiva.
Patogenezu i kliničku sliku bolesti određuje sopstveni antigen, koji je napadnut odnosno organ na čijim se ćelijama taj antigen nalazi pa razlikujemo dve vrste autoimunih bolesti;
– Organ specifične autoimune bolesti, kao što su npr. Hashimoto tireoiditis ili autoimuni hepatitis.
– Tkivno specifične autoimune bolesti, za koje kažemo da su sistemske bolesti kao što je na primer anafilaktična purpura (ospa)
Normalna funkcija imunoregulacionih mehanizama sprečava pojavu autoimunih bolesti. Do danas u medicini nije u potpunosti razjašnjeno na koji način organizam prepoznaje svoje, a na koji način tuđe antigene i zašto kod zdravih ljudi on ne napada sopstvena tkiva.
Prema dosadašnjim saznanjima, najverovatnije je to posledica gubitka aktivne tolerancije na antigenske determinante sopstvenih ćelija zbog kojih nastaju neodgovarajuće i promenjene reakcije imunskog sistema, što rezultuje nastankom autoimune bolesti.
U poslednjih nekoliko godina uloženi su veliki napori u istraživanju regulacionih limfnih T ćelija koje “gase” imunološki odgovor kada on više nije potreban za odbranu organizma.
To se dešava kada je infekcija izazvana nekim patogenim agensom savladana. Ali ona se ne događa kod pojednih bolesti kao što je to kod npr. multiple skleroze u kojoj ćelije sopstvenog imunskog sistema napadaju tkivo centralnog nervnog sistema, koje bi po svojoj primarnoj funkciji trebalo da štite. Brojne studije su potvrdila da su ćelije kod pacijenata zahvaćenih nekom od autoimunih bolesti oštećene i da umesto zašte dovode do destruktivne reakcije imunskog sistema.
U nastajanju autoimunih bolesti važnu ulogu imaju genetički, polni i sredinski činioci.
