Dr Snežana Sarić: Deficit hormona rasta – put pacijenata od sumnje do konačne dijagnoze

U okviru podkasta „Hajde da rastemo“ danas smo razgovarali sa pedijatrom endokrinologom dr Snežana Sarić iz Opšte bolnice Loznica. Dr Snežana nam je dala odgovore na pitanja o postavljanju dijagnoze nedostatka hormona rasta.

Jelena Milojević – LekarInfo: Za početak recite nam koji testovi se koriste da bi se potvrdila dijagnoza nedostatka hormona rasta, gde i kako se oni izvode?

Dr Snežana Sarić:  Kod dece koja imaju problem sa rastom i kod kojih postoje klinički znakovi nedostatka hormona rasta pristupa se izvođenju testova kojima se to dokazuje u bolničkim uslovima. Ali,ono što je jako bitno je da se prethodno isključe svi mogući uzroci niskog rasta. To su, dakle, testovi koji se rade ciljano i to se radi u bolničkim uslovima,u našoj zemlji u tercijarnim ustanovama i to pod nadzorom stručnog osoblja. Što se tiče testova postoji više testova.

To su recimo insulinski test koji se smatra standardom u dijagnostici nedostatka hormona rasta. Zatim, hlamidijski test, glukagonski test itd. Kod dece koja imaju takav problem se prvo radi jedan test. To je provokacioni ili stimulacioni test i kada se u tom prvom testu dokaze nedostatak hormona rasta onda se radi i zakazuje se za izvesno vreme ponovo drugi različiti test. Tek posle drugog testa se zapravo donosi zaključak da dete ima nedostatak hormona rasta.

Kod neke dece je dovoljno čak i samo jedan test a to se dešava kada su neki drugi ozbiljni zdravstveni problemi,kao što je bolesti centralnog nervnog sistema, kao što su multipli nedostatak hormona rasta, genetski problemi. Kod tih pacijenata je sasvim dovoljno uraditi samo jedan test. Zatim imamo situaciju kada se dokaže da dete ima dobar odgovor na testove, ali i dalje loše raste,ima niske vrednosti nekih biohemijskih pokazatelja,onda se može uraditi još jedno ispitivanje. To ispitivanje se takođe radi u ustanovama tercijarnog nivoa i zapravo vrši se procena noćne sekrecije hormona rasta i ukoliko se tada dokažu niže vrednosti takođe se posle toga pristupa lečenju.

Jelena Milojević – LekarInfo: Koji su još nalazi značajni pored hormona rasta za postavljanje dijagnoze nedostatka hormona rasta(NHR)?

Dr Snežana Sarić: Da bi zaokružili ovu priču o nedostatku hormona rasta rade se još neki biohemijski testovi. To je jedan nalaz koji roditelji čuju od nas a to je IGF1, to je insulinu sličan faktor rasta. To je, dakle, jedan peptidni hormon koji se sintetiše u jetri pod dejstvom hormona rasta.

On je veoma značajan za rast ćelija, za diferencijaciju ćelija i taj IGF1 kada odredimo on mora da bude po referencama za određenu dob i za određeni pol. Osim tog IGF1 faktora određuje se i IGB3. To je zapravo vezujući protein za ovaj IGF1 i on nam je vrlo značajan kod dece koja imaju nedostatak hormona rasta ili imaju rezistenciju na hormon rasta. Dakle, to su dve vrlo važne analize koje dopunjuju ispitivanje za nedostatak hormona rasta.

Jelena Milojević – LekarInfo: Pored tih standardnih testova, koja su još moguća ispitivanja kod dece sa nedostatkom hormona rasta?

Dr Snežana Sarić: Kod dece koja imaju nedostatak hormona rasta u savremenoj medicini se rade još neka ispitivanja zahvaljujući velikom napretku molekularne biologije. Rade se zapravo genetska ispitivanja,utvrđuju se mutacije gena koje zapravo mogu da dovedu do nedostatka hormona rasta, a to su zapravo deca koja imaju veoma loš odgovor na ove stimulacione testove, deca koja imaju nizak rast, nikad niza su nego što je kriterijum koji postoji, znači ispod nekih minus 3 standardne devijacije ili deca koja imaju neke druge stigmate ili genetske probleme.

Dakle rade se genetska ispitivanja, dakle, nisu rutinska ali kod određenog izabranog broja pacijenata, a zatim rade se ispitivanja radiografska odnosno radio dijagnostika. Ranije se to koristila profilna radiografija lobanje, gde se može utvrditi kalcifikacije koja idu u prilog nekog tumora koji može da ošteti hipofizu,izaziva problem niskog rasta ili neke ostolitične promene na kostima u sklopu bolesti koja se zove histiocitoza.

Osim toga, u današnje vreme se koristi magnetna rezonanca. Magnetna rezonanca je suverena metoda gde zapravo obično tražimo da se uradi pregled endokranijuma sa posebnim osvrtom na hipotalamusnu i hipofiznu regiju gde se mogu utvrditi nonstrukturne anomalije hipofize.

Jelena Milojević – LekarInfo: Koji su ciljevi i preduslovi uspešne terapije nedostatka hormona rasta?

Dr Snežana Sarić: Osnovni preduslov da se terapija hormona rasta odvija zadovoljavajuće i dobro kod dece jeste da se taj problem otkrije na vreme. U našoj zemlji se detekcija nedostatka hormona rasta dešava otprilike oko 12 godine što je prilično kasno. Neko optimalno vreme bi bilo pred polazak u školu. Dakle osnovni preduslov jeste da se rano detektuje taj problem kod dece.

Kada se to detektuje ovakvim testovima ili neki drugi problem se utvrdi onda se pristupa primeni leka. Koristi se hormon rasta. U našoj zemlji to pacijenti ne plaćaju, dobijaju ga o trošku Fonda i ono što je važno jeste da se terapija primenjuje redovno. Terapija se primenjuje svako veče pred spavanje i primenjuje se subkutanim injekcijama hormona rasta. Koji je cilj? Cilj nam je da deca dostignu visinu koja im je genetski predisponirana, tzv ciljnu visinu ukoliko je to moguće, a ukoliko se kasnije krenulo onda imamo problem da se to dostigne onda smo zadovoljni i sa nekom socijalno prihvatljivom visinom.

To je takozvani 25 prstentil po nekim našim standardima, ali ono što je važno jeste da se terapija primenjuje redovno i da se primenjuje dovoljno dugo. Koliko je to dovoljno dugo? Dovoljno dugo jeste sve dok postoji prostor za rast, sve dok ne okostaju hrskavice i dok ne prestane rast. Rast smatramo da prestaje kada porastu do 2,5 cm godišnje ili manje ali cilj je da se dostigne visina gde će dete odnosno buduća odrasla osoba da se oseća zadovoljno i da ima normalno funkcionisanje.

Jelena Milojević – LekarInfo: I za kraj recite nam kod dece koja primenjuju hormon rasta kada se obavljaju kontrolni pregledi i koja su moguća neželjena dejstva terapije?

Dr Snežana Sarić: Kontrole kod dece koja primaju terapiju hormona rasta vrše pedijatri i pedijatrijski endokrinolozi praktično je neophodna saradnja izabranog pedijatra i pedijatrijskog endokrinologa. Optimalno vreme kontrole je na 3 do 6 meseci. Kontrole koje ja obično sprovodim su na 6 meseci i tada zapravo radimo osnovne i biohemijske analize, radimo taj IGF1 faktor i ono što je najvažnije u svemu tome jeste kako dete raste.

Koja je brzina linearnog rasta i ta brzina rasta je najbolja u prve dve godine terapije, a zatim pri rastu telesnoj visini je nešto manji, ali vrlo je važno da se odvijaju kontrole gde mi dobijamo neki uvid koliki je taj porast u telesnoj visini za 6 meseci, godinu dana. Dozu leka korigujemo prema telesnoj masi, a kod gojazne dece bi bilo bolje da se doza koriguje prema telesnoj površini. Što se tiče nekih neželjenih dejstava primene hormona rasta, neželjena dejstva su vrlo retka. Ali se nekad mogu desiti. Pre svega to može da bude povezano sa nekim glavoboljama.

Deca se žale da imaju glavobolje, ali to ne mora da bude samo od hormona rasta. To može da bude i neki drugi faktor,ali se obavezno tada terapija ili se smanjuje doza ili se ukida dok se ne utvrdi koji je razlog glavobolja. Zatim,može da se desi predpubertetska ginekomastija, zatim postoje bolovi u zglobovima ili mogu da se pojave otoci posebno u podkolenicama. Ponavljam da su ti neželjeni efekti vrlo retki i ja zaista nisam imala loša iskustva, ali sam imala veoma dobra iskustva gde deca lepo rastu, da su zadovoljni, da osim toga iz nekog razloga se i telesna masa donekle koriguje, a postoje podaci koji ukazuju da se čak i kognitivne funkcije dece postaju bolje.

O sagovorniku: pogledajte profil dr Snežana Sarić — biografija, stručni rad i oblasti kojima se bavi.