Kronova bolest – lečenje i lekovi

Za lečenje Kronove bolesti koriste se različiti lekovi. Lekar bira lek prema tome koji je deo sistema za varenje zahvaćen, kakvi su simptomi i u kakvom je stanju bolesnik.

Sulfasalazin je jedan od prvih lekova primenjenih u lečenju ove bolesti i još uvek se koristi kod Kronove bolesti ograničene na debelo crevo. Simptome obično počinje da ublažava posle nekoliko dana, ali je za pun učinak ponekad potrebno čekati četiri nedelje. Kod nekih bolesnika izaziva alergijsku reakciju i glavobolju, naročito ako se daje u visokim dozama.

5-aminosalicilati (5-ASA) slični su sulfasalazinu, ali ređe izazivaju alergiju i glavobolju, pa se mogu davati u većim dozama. Osim toga, mogu se posebno oblikovati tako da počnu da deluju tek u završnom delu tankog creva ili tokom prolaza kroz tanko crevo — time se lek usmerava baš na deo creva koji je zahvaćen upalom. Glavni nedostatak je visoka cena. Korisni su i za postizanje i za održavanje remisije. Simptome obično počinju da ublažavaju posle nekoliko dana, a za pun učinak ponekad treba mesec dana terapije.

Antibiotici mogu smanjiti udeo bakterija u upali. Najčešće se koriste metronidazol i ciprofloksacin. Metronidazol je najkorisniji kod bolesnika kod kojih bolest zahvata debelo crevo i predeo oko čmara. Nedostatak mu je neprijatan metalni ukus u ustima, koji nestaje kada se lek prekine, i oštećenje perifernih živaca (živaca odgovornih za osećaj u rukama i nogama) posle duže upotrebe — to oštećenje može ostati trajno. Uz metronidazol se mora izbegavati alkohol, jer njihova kombinacija izaziva mučninu, glavobolju i naval crvenila po koži.

Kortikosteroidi (na primer prednizon, budezonid) pomažu da se aktivna bolest smiri, ali ne produžavaju trajanje remisije i imaju niz ozbiljnih neželjenih dejstava ako se uzimaju duže vreme.

Imunomodulatori su lekovi koji menjaju rad imunskog sistema i smanjuju upalni odgovor. Najčešće se koriste azatioprin, merkaptopurin i metotreksat, a brojni novi lekovi se ispituju i ponegde već primenjuju. Njima se leče bolesnici kojima prethodno nabrojani lekovi „prve linije odbrane“ nisu pomogli, naročito oni koji za držanje bolesti pod kontrolom zavise od kortikosteroida. Ovi lekovi dobro održavaju remisiju.

Imunomodulatorima treba tri do šest meseci da postignu pun učinak, pa se često propisuju kao dugotrajna terapija. Glavna neželjena dejstva su smanjenje broja belih krvnih zrnaca (ćelija važnih za odbranu organizma), zapaljenje jetre i zapaljenje pankreasa. Zbog toga su potrebne redovne kontrole krvi.

Ponekad se koristi ciklosporin, koji snažno potiskuje imunski sistem. Primenjuje se kod bolesnika sa aktivnom bolešću kod kojih su se razvile fistule, a koji ne odgovaraju na druge oblike lečenja.

Šta se još može uraditi?

Osim pridržavanja lekarevih uputstava i pravilne ishrane, preporučuje se redovna telesna aktivnost. Pušenje treba izbegavati jer može dovesti do pogoršanja bolesti. Takođe treba izbegavati nesteroidne antiinflamatorne lekove, jer mogu pogoršati simptome.

U mnogim slučajevima dovoljni su lekovi i dobra ishrana, ali je ponekad potrebna i operacija. Pristup zavisi od toga koji je deo sistema za varenje zahvaćen i koliko je bolest aktivna.

Rane u ustima, često vrlo bolne, obično se povuku posle lečenja bolesti creva. U zarastanju mogu pomoći lokalni lekovi (hidrokortizon, sukralfat).

Zapaljenje želuca i gornjeg dela tankog creva može odgovoriti na lekove kojima se leči čir želuca i dvanaestopalačnog creva. U težim slučajevima mogu biti potrebni kortikosteroidi i imunomodulatori.

Zapaljenje tankog creva (ileitis) — aktivan ileitis se najpre leči 5-aminosalicilatima; kod težih oblika mogu biti potrebni antibiotici, kortikosteroidi i imunomodulatori. Mogu pomoći i lekovi protiv proliva. Teška upala zahteva pojačan lekarski nadzor, izbegavanje čvrste hrane, hranjenje preko sonde ili infuzijama i operaciju. Remisija se kod nekih bolesnika može održati 5-aminosalicilatima.

Zapaljenje tankog i debelog creva (ileokolitis i kolitis) — kada bolest zahvata tanko i debelo crevo zajedno ili samo debelo crevo, leči se najpre sulfasalazinom ili 5-aminosalicilatima; kod nekih bolesnika uvode se antibiotici i kortikosteroidi. Teški oblici mogu zahtevati boravak u bolnici, mirovanje creva, hranjenje infuzijama i dugotrajno lečenje imunomodulatorima. Za održavanje remisije se obično koriste 5-aminosalicilati.

Komplikacije oko čmara — nešto manje od polovine bolesnika ih razvije u nekom trenutku bolesti. Ako gnojne kese, pukotine i fistule ne prave smetnje, lečenje nije uvek neophodno. Ponekad zarastu same, a ponekad traže antibiotike, kortikosteroide, čepiće, imunomodulatore ili operaciju. Zarastanju pomažu sedeće kupke i nežno čišćenje tog predela.

Iako se većina ovih komplikacija lečenjem povuče, ponovna pojava je česta i frustrirajuća i traži dugotrajno, uporno lečenje. Dugotrajna bolest predela oko čmara može dovesti do suženja analnog kanala; to se delimično ispravlja postepenim širenjem, koje obično počinje u bolnici i nastavlja se kod kuće.