Dr sci. med. Miroslava Sladojević: Sindrom slomljenog srca

U okviru podkasta „Vratimo ritam životu“ današnja tema je sindrom slomljenog srca. O ovoj temi smo razgovarali sa dr sci. med. Miroslavom Sladojević iz internističke ordinacija „Limana“ Novi Sad.

Šta je sindrom slomljenog srca?

Jelena Milojević – LekarInfo: Za početak recite nam šta je sindrom slomljenog srca?

Dr sci. med. Miroslava Sladojević:Dobar dan. Sindrom slomljenog srca ili takotsubo kardiomiopatija poznata je u literaturi kao stresom uzrokovana kardiomiopatija. Prvi put ovaj sindrom opisan je od strane japanskih autora 1991. godine nakon zemljotresa u Japanu. Takotsubo kardiomiopatija dobila je ime po zamci za hobotnice na koju podseća oblik leve komore sa dramatičnom apikalnom akinezijom po kojoj se ovaj sindrom karakteriše. U literaturi ova kardiomiopatija se naziva još i kao sindrom apikalne balonizacije kateholonimima uzrokovana kardiomiopatija. Iako tačan uzrok ove kardiomiopatije još uvek nije poznat, pretpostavlja se da je posledica iznenada nastalih intenzivnih emotivnih reakcija. Veliki strah, Ïbol, panika mogu izazvati povećanje koncentracije kateholamina u cirkulaciji koji nakon nekoliko minuta ili sati može uzrokovati neuobičajenu disfunkciju leve komore srca.

Koliko se često sreće sindrom slomljenog srca i kako ga prepoznati?

Jelena Milojević – LekarInfo: Koliko se često sreće sindrom slomljenog srca i kako ga prepoznati?

Dr sci. med. Miroslava Sladojević: U poređenju sa pacijentima sa akutnim koronarnim sindromom pacijenti sa sindromom slomljenog srca u 90% slučajeva su ženskog pola. Dakle obično se javlja kod žena u postmenopauzi u periodu od 58. do 75. godine života, koje su izložene velikom emotivnom ili fizičkom stresu. Mada postoje opisani slučajevi i kod muškaraca. Ipak u gotovo 1/3 slučajeva uzrok je nerazjašnjen. U 2/3 pacijenata moguće je povezati sindrom slomljenog srca sa velikim emocionalnim i fizičkim stresom koji su prethodili dogadjaju. Tako da u anamnezi ukoliko dobijemo podatak da je pacijent čuo vest o smrti bliske osobe, da postoje loše finansijske vesti kod pacijenta, pravni problemi, velike prirodne katastrofe, sudar motornim vozilom, pogoršanje hronične bolesti ili novo dijagnostikovano ozbiljno medicinsko stanje, izlaganje hirurškom lečenju, boravak u jedinici intenzivne nege, takođe odvikavanje od nedozvoljenih droga kardiomiopatija ili sindrom slomljenog srca opisuje se i kod osoba koje su bile izložene utapanju ili napadi na određenu osobu takođe mogu biti uzrok. Ovaj sindrom imitira akutni koronarni sindrom i pacijent se prezentuje sa bolom u grudima,mogu se žaliti i na osećaj nedostatka vazduha na osećaj lupanja i preskakanja srca, mučninu,povraćanje,može nastupiti kratkotrajan gubitak svesti a moguć je čak i kardiogeni sok. Za razliku od pacijenata sa akutnim koronarnim sindromom koji se obično javlja u jutarnjim satima, ova kardiomiopatija nastaje u popodnevnim satima kada su stresori više prisutni. Pacijenti sa sindromom slomljenog srca imaju mnogo manju incidencu poznatih faktora rizika za bolesti srca i krvnih sudova poput hipertenzije, dijabetes melitusa, hiperlipidemije, gušenja i pozitivne porodične anamneze. Objektivni pregled kod ovih pacijenata obično je neupadljiv. Pacijent može da ima klasične znake akutnog koronarnog sindroma u smislu uznemirenosti, preznojavanja, mada mogu da se prepoznaju i znači akutne srčane slabosti u smislu da se pacijent žali na nedostatak vazduha, nemogućnost ležanja na ravnom uzglavlju, a na plućnim poljima mogu se čuti pukoti koji sugerišu plućnu kongestiju. Takođe može da se javi i hipertenzija usled popuštanja miokarda leve komore. Pacijenti sa Takotsubo kardiomiopatijom možda nemaju uobičajene faktore rizika za kardiovaskularne bolesti, ali njihov bol treba da se shvati ozbiljno. Oni treba da budu tretirani kao pacijenti sa akutnim koronarnim sindromom i treba da im se obezbedi neophodna terapija i kardiološko ispitivanje.

Kako se postavlja dijagnoza za sindrom slomljenog srca?

Jelena Milojević – LekarInfo: Kako se postavlja dijagnoza?

Dr sci. med. Miroslava Sladojević: Kao i kod svakog pacijenta kod koga se sumnja na akutni koronarni sindrom EKG je test koji je neophodno uraditi. Kod 15% pacijenata sa sindromom slomljenog srca moguće je naći normalan EKG zapis ili da u njemu uopšte ne postoje neke specifične promene. S obzirom da se sindrom slomljenog srca ne može pouzdano razlikovati od akutnog infarkta miokarda sa ST elevacijom na osnovu EKG zapisa potrebno je uraditi i kardiospecificne enzime tj uraditi analizu troponina koji su u 90% slučajeva povišeni u slučajevima sa sindromom slomljenog srca a diskretno manje u odnosu na pacijente koji imaju infarkt sa ST elevacijom. Takođe mogu biti povišeni i moždani natridiuretski peptidi koji predstavljaju marker popuštanja ili slabljenja leve komore. Ultrazvuk srca ili transtorakalna ehokardiografija omogućava brz uvid u poremećaj segmetne pokretljivosti zidova leve komore i tipično se vidja kod pacijenata sa takotsub kardiomiopatijom. Ehokardiografija se koristi za praćenje rezolucije ove kardiomiopatije i poboljšanje ejakcione frakcije. Dijagnoza stresom uzrokovane kardiomiopatije ili sindroma slomljenog srca potvrđuje se tipično u kataterizacionoj laboratoriji. Uglavnom se nađe uredni angiogram krvnih sudova a kod manjeg broja slučajeva mogu se naći hemodinamska ne značajna suženja. Leva ventrikulografija je sigurno najpreciznija metoda kojom se demonstrira patognomicno kretanje apikalnih segmenata miokarda leve komore i služi za preciznu procenu ejakcione frakcije. Od ostalih tehnika potrebno je uraditi rendgen pluća i srca kod pacijenata sa sindromom slomljenog srca zato što kod nekog broja pacijenata mogu se videti znači popuštanja srca. Magnetna rezonanca srca se sve više koristi kao dijagnostički modalitet koji je jedinstveno pogodan za postavljanje dijagnoze ove kardiomiopatije zbog precizne vizuelizacije regionalnih abnormalnosti pokreta zida, kvantifikacije ventrikularne funkcije i identifikacije reverzibilnog edema i upale miokarda i odsustva nekroze i fibroze što omogućava diferencionu dijagnostiku ove kardiomiopatije u odnosu na infarkt miokarda i miokarditis.

Kako se leči sindrom slomljenog srca i kakva je prognoza?

Jelena Milojević – LekarInfo: Kako se leči sindrom slomljenog srca i kakva je prognoza?

Dr sci. med. Miroslava Sladojević: Dakle, pristup pacijentu treba da prati protokol za zbrinjavanje i transport pacijenta sa bolom u grudima. Treba da zahteva prijem u odgovarajuće kardiološko odeljenje kako bi pacijent bio zabrinut na pravilan način. Što se tiče prognoze pacijenti sa takotsubo kardiomiopatijom generalno imaju dobru prognozu. Od 96% pacijenata sa ovom bolešću očekuje se potpuno oporavak a u većini slučajeva bolest se spontano povlači u roku od nekoliko dana pa do četiri do osam nedelja. Stopa mortaliteta u bolnici varira od 1 do 2%. U 20% slučajeva moguća je pojava komplikacija i one se obično javlja u ranoj fazi bolesti, poput popuštanja miokarda leve komore sa znacima levostrane srčane slabosti, razvojem kardiogenog soka, pojava mitralne regurgitacije, ventrikularne aritmije, formiranje tromba u vrhu  leve komore i rupture zida pa sve do smrtnog ishoda. Terapija mora biti usmerena i na pružanje psihološke pomoći te otkrivanja uzroka stresa koji je potencijalni okidač. Praćenje pacijenta nakon bolničkog lečenja potrebno je da se sprovodi od strane nadležnog kardiologa. Ona se uobičajeno sprovodi serijskim ehokardiografskim pregledima gde želimo da utvrdimo rezoluciju ove kardiomiopatije i oporavak leve komore kako bismo utvrdili poboljšanje. Nakon toga preporučujemo praćenje na godinu dana jer još uvek nisu poznati dugoročni efekti niti prava priroda ove kardiomiopatije.

Šta predlažete od higijensko-dijeteskih mera života i ponašanja kako bi smanjili verovatnoću da doživimo sindrom slomljenog srca?

Jelena Milojević – LekarInfo: Šta predlažete od higijensko-dijeteskih mera života i ponašanja kako bi smanjili verovatnoću da doživimo sindrom slomljenog srca?

Dr sci. med. Miroslava Sladojević: Nije razjašnjeno zašto stresni događaji izazivaju ovaj sindrom kod nekih ljudi. Takođe se ne zna ni zašto neki ljudi razvijaju simptome čak i u odsustvu stresnog događaja. Iz tih razloga ne postoje pouzdane prevencije. Ipak, bolje upravljanje stresom uključujući podršku voljenih moglo bi biti od pomoći  nekim ljudima. Ja predlažem pridržavanje mera mediteranske ishrane koja uključuje tradicionalne navike života ljudi iz predela Grčke, Španije, Italije i Francuske. Generalno to je ishrana bazirana na velikoj količini voća, povrća, mahunarki, orašastih plodova,pasulja, žitarica, ribe i maslinovog ulja. Obično uključuje nizak nivo upotrebe mesa i mlečnih proizvoda. Mediteranska ishrana to je jedina ishrana kojoj svetska zdravstvena organizacija još uvek nije pronašla nijednu manu i koja se preporučuje kao najzdravija ishrana za čoveka. Preporuka je 8-10 porcija voća i povrća na dan što čini oko 400 grama, konzumiranje pasulja, mahunarki, orašastih plodova više od 3 porcije dnevno, više od 20g žita celog zrna na dan, maslinovo ulje treba da čini srž mediteranske ishrane i najzdravije je ako se konzumira kao preliv za salatu. Potrebno je konzumirati ribu bar dva puta nedeljno i to tunu, sardinu, skušu, losos. Preporučeno je manje od 200g pilećeg ili crvenog mesa nedeljno. Mlečni proizvodi treba da budu sa niskim sadržajem masti i da se ne upotrebljava više od dva puta tokom dana. Da se smanji unos soli, da se ograniči do 5g, a za bolji ukus hrane da se koristi začinsko bilje. Takođe treba ograniči unos slatkiša i potrebu za slatkim rešavati voćem. Hrana je potrebno da bude što je moguće više sveža i neprerađena a izbegavati prženu u dubokom ulju. Ključni deo mediteranske ishrane jeste obedovanje sa drugima i deljenje zdravih hranljivih obroka. To je sjajan način za  pristup ishrani uz podršku porodice i bliskih osoba. Voda je glavni napitak u mediteranskoj ishrani što je potpuno očekivano s obzirom da je voda najzdravije piće za čoveka i da je 75% našeg organizma zapravo sačinjeno od vode. Treba izbegavati gazirana i zaslađena pića. Preporučeno je uz večeru dnevno popiti do 1dl crnog vina. Takođe redovna fizička aktivnost se svakako preporučuje. Ranije smernice napominjale su bar 30 minuta aerobne aktivnosti bar 5 dana nedeljno u smislu brzog i žustrog hoda, vožnje bicikla, laganog džoginga. Međutim poslednjih godina ova vrednost povećana je na bar sat vremena bar 5 dana nedeljno. Koliko je zaista fizička aktivnost bitna svedoči nedavno istraživanje koje je pokazalo da samo 5-10 minuta trčanja dnevno može da poveća očekivani životni vek čak i do tri godina. Trčanje je dakle blago za funkciju srca, ono doprinosi boljoj regulaciji krvnog pritiska, doprinosi čvrstini kostiju i bolju funkciju mozga, utiče na bolje raspoloženje, ubrzava metabolizam pa čak i olakšava gubitak kilograma. Takođe preporučuje se dovoljno sna bar 7 sati dnevno kako bi se organizam dovoljno odmorio i regenerisao a napomenula bih i da ukoliko neke životne situacije predstavljaju veliki stres za nas organizam i ako jednostavno ne znamo kako da se nosimo sa njim možete potražiti pomoć psihologa ili psihijatra.