Kada se treba obratiti neurologu?

Naš narod kaže: doživeo nervni slom, tanki su mu živci, na ivici sam živaca, ima debele živce, živci su mu kao konopci, nervira me, pući će mi živci, izlomio mi je živce, sve je to na nervnoj bazi…..itd. Bogat srpski rečnik ima mnogo izraza koji opisuju stanje nervnog sistema čoveka koji ima neki problem neuropsihogene gene prirode.

Neurologija nije bauk : Razgovor sa neurologom i pregled smiruju strahove

 

Svi smo mi satkani od bezbroj nervnih vlakana-tankih ili debelih, kako narod figurativno kaže. Dobro raspoloženje, osećaj radosti, sreće, s jedne strane ili , tuge, straha, strepnje zavisi od bezbroj faktora spoljne sredine. Sve dobro što nam se dešava u životu ali i ono loše, u još većoj meri, utiče na stanje nervnog sistema.

Dete već na samom rođenju može da doživi poremećaj centralnog ili perifernog nervnog sistema.

Prevremen ili težak porođaj pretvaraju veliku roditeljsku radost u brigu i strepnju da li će sa detetom biti sve u redu.

Plaši ih da da ne dođe do nekog razvojnog poremećaja koji će se ispoljiti tokom detinjstva.

I sam razvoj deteta nekad može da zabrine roditelje: dete loše jede, mnogo plače, slabo spava, preterano je nemirno, ne progovara na vreme, tepa ili muca kad progovori, dugo piški noću u krevet itd.

Naš narod isto kaže: “Malo dete-mala briga, veliko dete-velika briga“ ili joŠ slikovitije:“ Mala deca jedu hleb, a velika dŽigericu“. Sve ove mudre narodne izreke govore da i kada je dete kao malo bilo poslušno i na ponos roditelja u pubertetu može naglo da se promeni.

Strah je lakše razrešiti kroz razgovor sa neurologom nego strepeti od neizvesnosti

Dete se zatvara u sebe, počinje da bude drsko, puši, uzima alkohol pa čak i psihoaktivne supstance, slabo uči, bira loše društvo, preterano sedi za kompjuterom, preosetljivo reaguje na sve što mu roditelj kaže, počinje da se zaljubljuje i pati.

Sve ove manje ili veće pubertetske krize su najćešće uobičajeni deo sazrevanja ličnosti deteta. Ono što nije uobičajeno su česte greške roditelja koji se ne snalaze u ovom, za dete vrlo važnom, adolescentnom periodu.

Može se slobodno reći da je u pubertetu više potrebna pomoć roditeljima nego deci. Od pravilnog stava i reakcija roditelja zavisi i dalje formiranje ličnosti deteta. Dobar roditelj ne treba da beži od iskrenog razgovora i posete stručnjaku. Odrastao čovek, čak i onda kada mu život ide uobičajenim tokom, može da bude izložen raznim situacijama koje dovode do promena stanja njegovog nervnog sistema. Hronični stres, bilo koje prirode, vremenom dovodi do smetnji prvo psihogene a zatim i neurogene prirode.

Posledice se ispoljavaju kao povišeni krvni pritisak, astma, šecerna bolest, poremećaj štitaste žlezde …. ili se javljaju reakcije određenih organa: želuca, debelog creva, kože i slično. Svaki organizam reaguje različito i svako od nas nema istu slabu tačku. Nekad se neki neurološki znak javi iznenada ili postepeno i zabrine.

Nekad je to i naglo nastala neurološka bolest zapaljenske (Belova paraliza napr.- iskrivilo se lice), degenerativne (lumbago, ishialgija,palo stopalo…) ili neke druge prirode.

Često bolest i ne postoji ali postoji strah koji čoveka ometa u svakodnevnim aktivnostima. Strah je lakše razrešiti kroz razgovor sa neurologom nego strepeti od neizvesnosti. Čak i kad je bolest u pitanju treba je odmah prepoznati, dijagnostikovati i lečiti. Ne treba čekati da uzme maha.

Neurologija nije bauk. Razgovor sa neurologom i pregled smiruju strahove, oslobađaju neizvesnosti i dovode do zajedničkog rešenja ako se bolest već javila.