Mumps infekcija

EPIDEMIJSKE ZAUŠKE (Parotitis epidemica)

Epidemijski parotitis ili zauške su akutno infektivno oboljenje virusne etiologije koje se karakteriše otokom parotidnih žlezdi mada mogu biti zahvaćene i ostale seromukozne žlezde.

Epidemijski parotitis ETIOLOGIJA

Izazivač epidemijskog parotitisa je virus Mumps-a, RNK virus koji pripada familiji Paramyxoviridae, rodu Paramyxovirusa. Neotporan je u spoljašnjoj sredini.

EPIDEMIOLOGIJA

Epidemijski parotitis je kosmopolitsko oboljenje. Rezervoar virusa u prirodi je čovek. Izvor infekcije je nazofaringealni sekret obolele osobe mada se izlučuje i urinom. Put prenošenja je kapljični ili direktni kontakt sa obolelom osobom. Visoko je kontagiozna bolest i veliki značaj u prenošenju imaju inaparentni oblici bolesti, koji se javljaju u 80% slučajeva. Pokazuje sezonski karakter sa pikom u jesen, zimu i proleće.

PATOGENEZA

Virus mumpsa pokazuje afinitet prema seromukoznim žlezdama a među njima posebno prema glanduli parotis. Često su zahvaćene i ostale pljuvačne žlezde, zatim CNS, testis, a ređe pankreas, ovarijum, štitna žlezda, mlečna žlezda, prostata, Bartolinijeva žlezda, timus, jetra, bubreg, slezina, miokard i suzna žlezda. Mumps virus dospeva u organizam kapljičnim putem u usnu duplju i gornje partije respiratornog trakta. Postoje tri predpostavke o patogenezi infekcije:

1.         Razmnožava se u sluzokoži nazofarinksa, a odatle prodire u krvotok u toku prve viremije. Hematogeno dolazi do parotidne žlezde gde izaziva tipične promene. Može dospeti i u druge žlezde i tkiva prema kojima virus mumpsa ima afinitet.

2.         Iz sluzokože nazofarinksa gde se razmnožava per continuitatem, preko Stenonovog kanala dolazi do pljuvačne žlezde gde nastavlja razmnožavanje. Nakon toga nastaje viremija, diseminacija do ostalih žlezdi i tkiva prema kojima pokazuje afinitet.

3.         Pošto kapljičnim putem uđe u organizam zadržava se na sluzokoži gornjeg respiratornog trakta. Perineuralno dolazi do CNS-a, gde se razmnožava, nastaje viremija i virus odlazi do druguh organa i tkiva gde izaziva patološke promene.

Sve ove teorije imaju svoje nedostatke, pretpostavlja se je da je prva najprihvatljivija, jer se na osnovu ove teorije može objasniti mumps infekcija meningea,pankreasa i testisa koje mogu da nastanu pre parotitisa.

KLINIČKA SLIKA

Inkubacija epidemijskog parotitisa iznosi oko 3 nedelje, 19-21 dana, prolazi bez simptoma, a bolesnik je infektivan nedelju dana pre pojave kliničkih manifestacija bolesti.

PAROTITIS EPIDEMICA

Bolest počinje naglo sa jezom, drhtavicom, groznicom, malaksalošću, glavoboljom i adinamijom. Temperatura postepeno raste a javlja se u početku blag a zatim intenzivniji bol u predelu angulusa mandibule sa one strane gde se kasnije javlja otok zaušne žlezde. Otok zahvata parotidnu žlezdu i okolno tkivo, može biti različite veličine, i prostirati se do zigomatične kosti ili da se spusti na predeo vrata do ključne kosti. Otok je elastičan, čvršće konzistencije, napet, po nekad se pod kožom mogu videti režnjevi žlezde. Žlezda je umereno osetljiva ili bezbolna a koža je nepromenjene boje, mada se izuzetno može videti morbiliformna ospa. Otok dostiže maksimum trećeg dana bolesti a zatim se sledećih 3-5 dana smanjuje i svi znaci bolesti nestaju. Uvećanje naknadno zahvaćene žlezde praćeno je ponovnim porastom temperature i pojavom subjektivnih znakova bolesti. Pregledom bukalne sluzokože zapaža se edem na kome se ponekad mogu videti otisci zuba. Otvor Stenonovog kanala je hiperemičan i edematozan tako da prominira iznad ravni obrazne sluzokože. Pritiskom na parotidnu žlezdu preko obraza može se istisnuti neka kap seroznog sekreta.

Pored glandule parotis može se razviti i otok ostalih pljuvačnih žlezdi, podvilične ili podjezične. U nekim slučajevima njihov otok može dominirati kliničkom slikom.

MUMPS MENINGITIS

Može se javiti pre otoka parotidnih žlezdi, može i istovremeno ali je najčešće oko 10. dana posle povlačenja mumps partotitisa. Ponekad može biti jedina klinička manifestacija mumps infekcije.

Početak bolesti je nagao sa povišenom temperaturom, glavoboljom i povraćanjem. Pri pregledu bolesnika prisutni su meningelani znaci, adnimanija i opšti infektivni sindrom. Prlikom lumbalne punkcije dobija se bistar likvor čiji citološki i hemijski nalaz odgovara seroznom meningitisu. Bolest traje 3-4 dana a zatim dolazi do postepenog pada temperature i povlačenja meningelanih znakova. Javljanje encefalitisa je mnogo ređe i tada nastaje poremećaj stanja svesti, do kome i pojave konvulzija. Lokalizacija na cerebelumu takođe je retka.

MUMPS ORCHITIS

Cesta je lokalizacija mumps infekcije. Javlja se kod mladica u pubertetu ili odraslih od 3-10. dana od počatka bolesti. Počinje veoma burno sa porastom temparature, bolom u testisu i izraženim opštim infektivnim sindromom. Testis je uvećan, dva do tri puta, epidiđimis je bolan, koža skrotuma je hiperemična i edematozna,.. u tunici vaginalis može se nači i eksudat. Opšte teško stanje traje

4-         5 dana a zatim se tegobe stišavaju. Kod malog broja obolelih nakon 2-3 dana može se javiti i otok drugog testisa. Promene na testisima nisu difuzne, tubuli semiferi zahvaćene žlezde nisu u potpunosti oštećeni te je steritiet izuzetan, jer preostali acinusi preuzimaju funkciju. Impotencija je psihološke etiologije.

MUMPS PANCREATITIS

Jedna od retkih mumps lokalizacije. Manifestuje se slabim ili jakim bolom u trbuhu, mučninom, povraćanjem i masnim i sjajnim stolicama. Javlja se oko 10 dana od početka bolesti. Ukoliko je zahvaćen endokrini pankreas može nastati dijabetes.

MUMPS OOPHORITIS

Javlja se desetak dana od početka bolesti a manifestuje se bolom u donjem delu trbuha. Menstruacije su praćene dizmenoreičnim tegobama ili izostaju.

DIJAGNOZA

Dijagnoza se postavlja na osnovu epidemioloških podataka, kliničke slike i seroloških ispitivanja. Krvna slika ukazuje na virusnu infekciju sa leukopenijom i limfocitozom. Amilaze u serumu i urinu su povišene. Od seroloških metoda koriste se RVK, RIH i ELISA metoda. Moguća je izolocija virusa na primarnim ćelijskim kulturama.

DIFERANCIJALNA DIJAGNOZA

1.         Uvećanje limfnih žlezda u predelu parotidne žlezde može biti posledica lokalnog zapaljenja. Ove žlezde su pod kožom pomične, jasno ograničene od okoline, čvrste konzistencije i jako bolne. Laboratorijsko ispitivanje uklanja dilemu.

2.         Otok usled bolnog zuba se razjašnjava pregledom stanja zuba kod bolesnika.

3.         Artritis mandibulo-maksilarnog zgloba, prisutan je otok zgloba i hiperemija kože nad njim.

4.         Gnojno zapaljanje parotidne žlezde manifestuje se otokom samo jedne parotidne žlezde. Javlja se kod osoba kod kojih je higijena usne duplje loša, tokom teških bolesti, kaheksije ili kod male dece. Nastaje zbog prodora piogenih uzročnika iz usne duplje, duž Stenonovog kanala u parotidnu žlezdu. Manifestuje se otokom parotidne žlezde koja je u početku čvrsta, a kasnije omekša. Palpatomo je veoma osetljiva, bolna, a koža nad žlezdom hiperemična i topla. Pritiskom preko obraza na partotidnu žlezdu iz Stenonog otvora ističe gnojni sadržaj. U krvnoj slici prisutna je leukocitoza sa polinukleozom.

5.         Hronični spercifični parotitis TBC, lues dijagnostički problem se rešava serološkim ispitivanjem.

6.         Mikuliczeva bolest se karakteriše obostranim otokom parotidne žlezde, nedostatom suza, pljuvačke i hroničnim tokom.

7.         Infekcija Coxsackie virusom može se manifestovati parotitisom. Dijagnostički problem se rešava serološkim ispitivanjem.

8.         Trovanja teškim metalima, olovom, živom i jodom klnički se manifestuju otokom parotidne žlezde. Kod trovanja olovom prisutan je olovni rub oko zuba, kijavica ili oštećenje bubrega.

9.         Sijalolitijazis je posledica mehaničke prepreke u izvodnim kanalima parotidne žlezde. Otok se javlja naglo, pred obed i ima intermitentan tok. Dijagnoza se postavlja radiološki i sondažom izvodnog kanala.

10.       Tumori parotidne žlezde maligni ili benigni nemaju otok okolnog tkiva i traju dugo.

11.       Parotidno bubrenje kod gojaznih osoba ili alkoholičara.

Mumps infekcija TERAPIJA

Terapija epidemijskog parotitisa je uglavnom simptomatska. Preporučuje se lokalni oblog, antipiretici i vitamini.

Obavezno je mirovanje u postelji.

Kod mumps infekcije testisa primenjuju se kortikosteriodi koji smanjuju edem i lokalne obloge sa elevaciom testisa.

Mumps meningitisi se leče rehidratacionom, simptomatskom i vitaminskom terapijom.

Mumps meningoencefaltisi se leče kotrikosteriodima, antiedematoznom i simptomatskom terapijom.

Epidemijski parotitis PREVENCIJA

Aktivna zaštita se sprovodi primenom vakcine u 12. mesecu života. Pasivna zaštita se sprovodi primenom hiperimunog mumps imunoglobulina.