Cistitis (Cystitis)

Cistitis ili sindrom dizurije i učestalog mokrenja spada u najčešće infekcije ljudskog organizma. Za vreme reproduktivnog perioda žene 30-50 puta češće obolevaju od muškaraca, dok se sa godinama gubi ta razlika. Kao što je više puta napomenuto cistitis najčešće izazivaju Escherichiae coli i Staphylococcus saprophyticus. Klebsiella, Proteus i Enterococcus su mnogo ređe izazivači cistitisa ali njihova učestalost se povećava u intrahospitalnim infekcijama.

Cistitis Klinička slika

Cistitis prate tegobe uzrokovane zapaljenjem sluznice mokraćne bešike – polakisurija, dizurija i bol u uretri. Mokrenje nije samo učestalo nego se odlikuje neizdrživim nagonom za urgentnim pražnjenjem mokraćne bešike (engl. naziv urgency). Tipičan je osećaj nepotpunog pražnjenja mokraćne bešike, izmokravanje male količine mokraće i osećaj pritiska i nelagodnosti u stomaku.

Noćno mokrenje je relativno česta pojava. U starijih žena dodatno se javlja i nemogućnost zadržavanja mokraće. U bolesnika sa rekurentnim infekcijama, a posebno u starijih simptomi su manje izraženi. Obično je prisutno učestalije mokrenje, nešto intenzivniji miris mokraće, nemogućnost zadržavanja mokraće ili vagusni abdominalni bol. U većine mladih žena simptomi mogu da nestanu ili spontano ili kao rezultat velikog unosa tečnosti. Obično je odgovor na pravovremeno lečenje brz i simptomi nestaju u toku 24-72 h.

U najvećem broju slučajeva akutni cistitis u žena se javi jednom, retko se ponavlja ajoš ređe ostavlja neke posledice. Može biti u vezi sa početkom seksualne aktivnosti, sa promenom seksualnog partnera ili da se ponavlja posle svakog koitusa. U manjeg broja žena infekcija je rekurentna, sa epizodama koje se javljaju u intervalima od nekoliko meseci do cele godine. Pojava sistemskih simptoma kao što su povišena temperatura > 38°, muka, gađenje, povraćanje kao i bolna osetljivost u predelu kostovertebralnog ugla ukazuje na infekciju bubrega, ali nedostatak ovih simptoma ne isključuje istu.

Koji su simptomi cistitisa?

Simptomi cistitisa mogu uključivati:

• česta potreba za mokrenjem
• nagon za mokrenjem nakon što ste ispraznili bešiku
• zamućen ili urin jakog mirisa
• niska temperatura ako je u kombinaciji sa UTI
• krv u urinu
• bol tokom seksualnog odnosa
• osećaj pritiska ili punoće bešike
• grčevi u stomaku ili leđima

Ako se infekcija bešike proširi na bubrege, to može postati ozbiljan zdravstveni problem. Pored gore navedenih simptoma, simptomi infekcije bubrega uključuju:

• mučnina
• povraćanje
• bol u leđima ili boku
• jeza

Takođe, dva dodatna simptoma, groznica ili krv u urinu, sami po sebi nisu simptomi cistitisa. Međutim, mogu se pojaviti zajedno sa drugim simptomima infekcije bubrega.

Potražite hitnu medicinsku pomoć ako mislite da imate infekciju bubrega.

Laboratorijski nalazi

Mokraća je u toku cistitisa obično zamućena i neprijatnog mirisa, a u trećini slučajeva se javlja i makroskopska hematurija. Pregledom urina nalazi se leukociturija i bakteriurija.
Lečenje simptomatskih infekcija donjeg mokraćnog sistema. Infekcije praćene simptomima potrebno je lečiti antibakterijskim lekovima. Mnoge mlade žene same sebe uspešno leče sa povećanim unosom tečnosti. Međutim, u nekih od njih će se ipak razviti infekcija gornjeg mokraćnog sistema, pa je zato lečenje antibakterijskim lekovima neophodno.

Ko je u opasnosti od cistitisa?

Cistitis je češći kod žena zbog kraće uretre. Međutim, i muškarci i žene su u opasnosti od ovog stanja.

Žene mogu biti izložene većem riziku od cistitisa ako:

• su seksualno aktivne
• su trudne
• koriste dijafragme sa spermicidom
• doživele menopauzu
• koriste iritirajuće proizvode za ličnu higijenu

Muškarci mogu biti izloženi većem riziku od cistitisa ako imaju uvećanu prostatu zbog zadržavanja urina u bešici.

Faktori rizika uobičajeni za muškarce i žene uključuju:

• trenutna ili nedavna infekcija urinarnog trakta (UTI)
• radioterapija
• hemoterapije
• upotreba katetera
• dijabetesa
• kamen u bubregu
• HIV
• povrede kičme
• ometanje protoka urina

Vrste cistitisa

Cistitis može biti akutni ili intersticijski. Akutni cistitis je slučaj cistitisa koji se javlja iznenada. Intersticijski cistitis (IC) je hroničan ili dugotrajan slučaj cistitisa koji zahvata više slojeva tkiva bešike.

I akutni i intersticijski cistitis imaju niz mogućih uzroka. Uzrok cistitisa određuje vrstu. Sledeće vrste cistitisa:

Bakterijski cistitis

Bakterijski cistitis nastaje kada bakterije uđu u uretru ili bešiku i izazovu infekciju. Ovo takođe može rezultirati kada bakterije koje normalno rastu u vašem telu postanu neuravnotežene. Infekcija dovodi do cistitisa ili upale bešike.

Važno je lečiti infekciju bešike. Ako se infekcija proširi na bubrege, to može postati ozbiljan zdravstveni problem.

Cistitis izazvan lekovima

Određeni lekovi mogu izazvati upalu bešike. Lekovi prolaze kroz vaše telo i na kraju izlaze kroz vaš urinarni sistem. Neki lekovi mogu iritirati vašu bešiku dok izlaze iz vašeg tela.

Na primer, lekovi za hemoterapiju ciklofosfamid i ifosfamid mogu izazvati cistitis.

Radijacioni cistitis

Terapija zračenjem se koristi za ubijanje ćelija raka i smanjenje tumora, ali takođe može oštetiti zdrave ćelije i tkiva. Tretman zračenjem u predelu karlice može izazvati upalu bešike.

Cistitis stranog tela
Stalna upotreba katetera, cevi koja se koristi za olakšavanje oslobađanja urina iz bešike, može povećati rizik od bakterijske infekcije i oštetiti tkiva u urinarnom traktu. I bakterije i oštećena tkiva mogu izazvati upalu.

Hemijski cistitis

Određeni higijenski proizvodi mogu iritirati vašu bešiku. Proizvodi koji mogu izazvati cistitis uključuju:

• spermicidni žele
• upotreba dijafragme sa spermicidom
• sprejevi za žensku higijenu
• hemikalije iz pjenušave kupke
• Cistitis povezan sa drugim uslovima

Ponekad se cistitis javlja kao simptom drugih zdravstvenih stanja, kao što su:

• dijabetesa
• kamen u bubregu
• HIV
• uvećana prostata
• povrede kičme

Lečenje cistitisa

Lečenje infekcija donjih mokraćnih puteva različito je kod bolesnika kod kojih se infekcija javila prvi put ili se veoma retko javlja, od lečenja bolesnika sa rekurentnim infekcijama donjih mokraćnih puteva.
Lečenje bolesnika sa prvom i izolovanom infekcijom. Iako postoje mišljenja da se dijagnoza prve infekcije donjeg mokraćnog sistema može postaviti samo na osnovu simptoma i nalaza leukociturije, od velike pomoći za uspešno lečenje infekcije mokraćnog sistema je da se ipak uradi urinokulturu pre započinjanja lečenja.

To omogućava đa se potvrdi dijagnoza i da se odredi osetljivost bakterija na antibiotike. Izbor antibiotika do dobijanja antibiograma zasniva se prvenstveno na poznavanju antibiotika koji imaju osobinu da efikasno deluju na uropatogene bakterije a pored toga, vodi se računa da ti antibiotici imaju minimalna neželjena dejstva, da se dobro podnose i da su što jeftiniji.

Antibiotici kao što su trimethoprim-sulphamethoxazol, cefalosporini i fluorokinoloni najbolje ispunjavaju navedene kriterijume.

Postoje kontroverze u preporukama u dužini lečenja infekcija koje su ograničene na mokraćnu bešiku. Poslednjih godina porastao je interes za lečenje jednom dozom (engl. naziv single-dose therapy). Prednosti ovakvog načina lečenja su pogodnost, manja cena i smanjenje neželjenih dejstava. Određene studije su pokazale da je ovakvo lečenje efikasno u više od 85% slučajeva cistitisa ali ima sve više onih koje nisu potvrdile ovakvu uspešnost. Lečenje jednom dozom nije u širokoj primeni u mnogim zemljama pa ni u našoj. Obično se predlaže lečenje cistitisa 3-5 dana, a naš je stav da cistitis treba lečiti najmanje 5 dana.

Bolesnike treba upozoriti na mogućnosti rekurentne infekcije i uputiti ih da se pridržavaju sledećih profilaktičkih mera:
–    unos tečnosti da bi dnevna diureza bila oko 2 litra
–    mokrenje pre odlaska na spavanje i posle koitusa
–    izbegavanje penušavih kupki i hemijskih dodataka u vodi za kupanje
–    lečenje konstipacije koja može ometati pražnjenje mokraćne bešike.

Lečenje bolesnika sa rekurentnim infekcijama: Veoma je teško razlikovati relaps od reinfekcije. Kod bolesnika oba pola relaps se javlja kada postoje bubrežni kamenci, ožiljci ili policistični bubrezi. U muškaraca može biti u vezi sa prostatitisom. U žena ponavljane infekcije su skoro uvek reinfekcije. Važno je ustanoviti da li se infekcija razvija u abnormalnom ili normalnom mokraćnom sistemu zbog procene rizika i prognoze. Lečenje akutne epizode reinfekcija je isto kao i kod izolovane infekcije.

Osnovni problem kod žena sa rekurentnom reinfekcijom je veoma lak prodor uropatogenih mikroorganizama u mokraćnu bešiku. Zbog toga je neophodno bolesnici objasniti problem i uputiti je da primenjuje nabrojane profilaktičke mere. Takođe, pažnju treba usmeriti ka otkrivanju i lečenju atrofične sluznice vulve koja nastaje zbog deficita hormona. Kod velikog broja žena, posebno kod onih koje imaju probleme sa pražnjenjem mokraćne bešike je skoro nemoguće iskoreniti infekciju. Ova grupa bolesnica zahteva pažljivo urološko lečenje i procenu da li hirurška intervencija može rešiti problem. Retke reinfekcije (jedan do dva puta godišnje) leče se kratkotrajno kao i akutne, izolovane infekcije. Česte reinfekcije zahtevaju profilaksu malim dozama (6).

Profilaksa malim dozama. Kod bolesnika sa infekcijama koje se javljaju češće od 2 puta za 6 meseci nepohodna je profilaksa malim dozama antibiotika. Ovo lečenje je napravilo pravu revoluciju u lečenju ponavljanih infekcija i poboljšalo kvalitet života hiljadama žena. Lečenje se zasniva na činjenici da uzimanje dovoljno tečnosti i često mokrenje preko dana obezbeđuju odstranjivanje bakterija mokraćom, ali se za vreme spavanja ovaj mehanizam gubi. Zato se preporučuje uzimanje malih doza trimethoprim-sulphamethoxazol-a ili trimethoprim-a ili nitrofurantoina pred spavanje. Neželjena dejstva ovog lečenja su pojava rezistentnih sojeva i superinfekcija mikroorganizma koji je rezistentan na profilaktički lek. Tada se primenjuje kratkotrajno lečenje sa odgovarajućim antibiotikom a potom se može uspešno nastaviti sa osnovnim profilaktičkim sredstvom.

Profilaktičko lečenje bi trebalo nastaviti 12 meseci posle epizode poslednje infekcije jer iskustvo je pokazalo da je kraće lečenje manje efikasno u sprečavanju rekurentnih infekcija.

Uretritis i vaginitis. Između 10-20% žena sa simptomima učestalog mokrenja i dizurije i sa nesignifikantnim brojem bakterija u mokraći ima infekciju patogenim klicama kao što je Chlamydia trachomatis, Neisseria gonorrhoeae ili Herpes simplex virus. Ovi mikroorganizmi se najčešće prenose seksualnim putem i dokazuju brisom uretre i cerviksa. Bolesnice sa vaginalnom infekcijom Trichomonasom spp ili Candida albicans mogu takođe da se žale na bolove pri mokrenju. Pažljivom anamnezom dobijaju se podaci o nelagodnosti koja se javlja kada mokraća prelazi preko inflamiranih labija. Uz to prisutna je i osetljivost vulve sa ili bez sekrecija neprijatnog mirisa iz vagine.

Lečenje žena sa akutnim uretritisom zavisi od etiološkog uzroka. Akutni uretritis izazvan Chlamydiom leči se doxycyclinom u dozi od 100 mg/dnevno u trajanju od 7 dana.
Ukoliko se isključe pomenute niokraćnc i genitalne infekcije, 10-15% žena sa rekurentnim simptomima učestalog mokrenja i dizurije zahteva detaljniju dijagnostiku. Kod žena u postmenopauzi ovi simptomi mogu biti povezani sa atrofijom vulve ili uretre usled hormonskog deficita. Obično se tegobe gube pri upotrebi hormonskih krema. U malog broja preostalih žena sa simptomima neophodna je cistoskopija da bi se potvrdila dijagnoza intersticijalnog cistitisa (Hunner’s ulcer).

Prostatis

Naziv,,prostatis“ se koristi za različita zapaljenja prostate, uključujući akutna i hronična bakterijska zapaljenja ali i za stanja praćena kliničkim simptomima prostatisa ali bez izolacije uzročnika. Infekcija najverovatnije dospeva u prostatu kroz uretru, a prodor olakšava refluks mokraće kroz prostatični kanal za vreme mokrenja. Stalni kateter olakšava ulazak patogenih klica. Normalni sekret prostate sadrži prostatički antibakterijski faktor koji je baktericidan za većinu uropatogenih sojeva.

Akutni prostatis

Akutni prostatis se najčešće javlja kod mlađih muškaraca, ali i kod bolesnika koji imaju stalni urinarni kateter. Klinički se karakteriše temperaturom, groznicom, dizurijom i bolom u predelu prcrna a može biti praćena i epididimitisom. Prostata je jako osetljivapri pregledu rektalnim tušem. Dijagnoza se postavlja bojenjem uzorka urina po Gram-u, urinokulturom i kulturom sekreta prostate. U bolesnika bez stalnog katetera najčešće se izoluju gram-negativne bakterije (Escherichiae coli i Klebsiella). U lečenju se najčešće primenjuju sledeći antibiotici: intravenski kinoloni, cefalosporini treće generacije i aminoglikozidi, a po potrebi se menjaju antibiotici prema antibiogramu.

Hronični prostatis

Dijagnoza hroničnog prostatisa se postavlja u muškaraca sa rekurentnom bakteriurijom. Obično nema simptomatologije između epizoda infekcije, a prostata je pri pregledu normalna. U pojedinih bolesnika može postojati perinealni bol ili simptomi opstrukcije a kada se povremeno infekcija proširi u mokraćnu bešiku javljaju se dizurične tegobe. U muškaraca srednjih godina relaps infekcija sugerira na postojanje hroničnog bakterijskog prostatitisa. Kulturom eksprimata prostate ili urina posle masaže prostate najčešće se izoluju Escherichiae coli i Klebsiella. Antibiotici mnogo efektivnije odstranjuju simptome koji su vezani za akutne egzacerbacije infekcije nego za eradikaciju fokusa hronične infekcije prostate. Fluorokinoloni su najefikasniji antibiotici, ali se moraju davati najmanje 12 nedelja da bi se postigao efekat.

Nebakterijski prostatis

U pojedinih bolesnika sa simptomima prostatisa i velikim brojem leukocita, u eksprimatu prostate se ne mogu kulturom izolovati bakterije. Tada se postavlja dijagnoza nebakterijskog prostatisa a uzročnika je teško identifikovati. Ponekad su to Ureaplasma urealyticum ili Chlamydia trachomatis koje ako se izoluju treba adekvatno lečiti. Kako se najveći broj slučajeva nebakterijskog prostatisa, posle kojih slede epizode nespecifičnih uretritisa, javlja u mladih, seksualno aktivnih muškaraca, pretpostavka je da se uzročnik prenosi seksualnim putem. Efekat antimikrobnih lekova je neizvestan a ponekad se postigne terapijski efekat sa eritromicinom, doksiciklinom, trimetoprim-sulfometoksazolom ili fluorokinolonima, ali terapija mora da traje 4-6 nedelja.

Prostatodinija

Dijagnoza prostatodinije se postavlja u bolesnika koji imaju simptome za prostatis a u čijem eksprimatu prostate na uzorku urina nema leukocita. Uprkos simptomima ovi bolesnici nemaju infekciju i ne treba im davati antibiotike.

Otkrijte još zanimljivih i korisnih saveta i informacija iz kategorije Nefrologija