Šok

Šok se definiše kao stanje u kome je perfuzija ciljnih organa (mozak, bubrezi, jetra, srce) nedovoljna da obezbedi njihovo adekvatno  fiinkcionisanje.Šok se, u odnosu na mehanizam nastanka. može podeliti u četiri osnovne kategogje i to: hipovolemijski, kardipgeni, opstruktivni i distributivni šok.

ŠOK

Šok se definiše kao stanje u kome je perfuzija ciljnih organa (mozak, bubrezi, jetra, srce) nedovoljna da obezbedi njihovo adekvatno  fiinkcionisanje.

Etiologija:

Šok se, u odnosu na mehanizam nastanka. može podeliti u četiri osnovne kategogje i to: hipovolemijski, kardipgeni, opstruktivni i distributivni šok. Hipovplemijski šok enastaje usled smanjenjog volumena cirkulišuće tečnosti, kao posledice iskrvavljenja ili velikih spoljašnjih (povraćanje, dijareja) ili unutrašnjih (ascites, intestinalna opstrukcija) gubitak tečnosti. Kardiogeni šok nastaje kao posledica smanjenia sposobnosti srca da pumpa krv ka periferiji i uzrokovan je slabljenjem sistolne funkcije srca (akutni infarkt, dilataciona kardiomiopatija), mehaničkim uzrocima (akutna mitralna regurgitacija) ili poremećajima srčanog ritma (tahi- ili bradikardija). Opstruktivni šok je uzrokovan ekstrakardijalnom smetnjom toka krvi, kao što je slučaj u plućnoj emboliji ili tamponadi. Distributivni šop se javlja u bolesnika sa sepsom ili anafilaksom i uzrokovan je prekomernom perifernom vazodilatacijom usled gubitka regulacionih mehanizama u krvnim sudovima

Klinička slika

Bolesnici su teškog opšteg stanja, bledi, hladnih ekstremiteta, orošenih znojem (izuzev u distributivnom šoku u kome su ekstremiteti topli). Sa bolesnicima u šoku se veoma teško uspostavlja kontakt s obzirom da im je svest gotovo uvek pomućena. Heteroanamnezom treba saznati sled događaja, pre razvoja šoka, kako bi pravovremeno posumnjali o kojoj vrsti šoka je reč. Ukoliko se sumnja na distributivni šok. važno je saznati da li se bolesnik legio od infekcije (septikemija), kao i da li je bio izložen ujedu insekata ili je uzimao lekove na koje je alergičan (anafilaktički šok).

Dijagnoza:

U fizičkom nalazu uočavamo hipotenziju (sistolni pritisak <90 mmHg), filiformni (slabo punjeni) puls,  tahikardiju, tahipneju, oliguriju i često somnolenciju. Bolesnici u septikemiii. barem u početnim fazama šoka, često imaju povišenu temperaturu i/ili drhtavicu. U kardiogenom šoku se čuju kasnoinspirijumski pukoti na plućima (znaci zastoja), dok se u anafilaktičkom šoku može čuti zviždanje. Vene vrata su nabrekle u kardiogenom šoku i kod tamponade, a nisu uočljive u hipovolemijskom i distributivnom Šoku. LaBoratorijske analize su nespecifiine, Često su uočava metabolićka acidoza i nizak parcijalni pritisak kiseonika u arte- rijskoj krvi. Od dodatnih dijagnostičkih metoda, potrebno je uraditi EiCG (akutni infarkt, poremećaj ritma), RTQ srca i pluća (kongestivna srčana insuficijencija, tenzioni pneumotoraks). Ehokardiogram može biti od koristi u bolesnika u kojih se sumnja na tamponadu ili akutnu disekciju aorte. Merenje plućnih pritisaka Swan-Ganz-ovim kateterom može pomoći u razlikovanju uzroka šoka, pa se tako niski pritisci sreću u hipovolemijskom i distributivnom šoku, a povišeni u kardiogenom šoku.

Terapija:

Cilj lečenja je brzo uspostavljanje normalne perfuzije perifemih tkiva. Opšti postupak, kod svih Šokantnih stanja, uključuje proveru prohodnosti disajnih puteva, zatim, davanje jd5eoi]ika kako bi se pobo- ljašala saturacija periferne krvi (neke bolesnike je potrebno intubirati), kao i poboljšanje hemodinamskog staryp davanjem infuzija koloidnih rastvora i/ili vazopresora(dopamin, dobutamin, inhibitori fosfodiesteraze). Nakon, ili u samom toku stabilizacije bolesnika, potrebno je otkloniti osnovni uzrok šoka, što je opisano u odgovarajućim poglavljima.