Živite u inostranstvu?
Do termina kod lekara se čeka, a strani lekar ne poznaje lekove iz Srbije. Postavite pitanje lekaru iz Srbije, na svom jeziku — o leku koji koristite, svojim tegobama ili zdravlju roditelja u Srbiji. Odgovor stiže na Vaš mejl, besplatno.
Pitajte lekara iz SrbijeOdgovor lekara je informativan i ne zamenjuje pregled.
Antralni gastritis i Helicobacter pylori — najkraće
- Gde se bakterija nalazi
- U sluznici izlaznog dela želuca, između površnih ćelija; vrlo retko u samim ćelijama.
- Gde još može
- U svakoj sluznici želudačnog tipa — u Baretovom jednjaku, u predelima želudačne metaplazije u dvanaestopalačnom crevu i u Mekelovom divertikulumu.
- Otkad se zna
- Od 1983. godine; kasnije je opisana i u telu i svodu želuca, ali je najčešća veza sa antralnim gastritisom.
- Šta se vidi endoskopski
- Crvenilo, lomljivost sluznice, krvarenja ispod površine ili erozije.
- Kako oštećuje sluznicu
- Način nije potpuno jasan. Stvara amonijak preko svog enzima ureaze.
- Drugi mogući put
- Razlaganje zaštitne sluzi svojom proteazom — sluz postane propusna za kiselinu, pa strada epitel.
- Treći
- Njene masti razgrađuju odbrambene mehanizme, a moguće je i povećano oslobađanje gastrina.
- Kako se dokazuje — invazivno
- Iz uzorka uzetog endoskopijom: bojenje po Gramu i po Gimzi, ureaza test, histologija i kultura.
- Neinvazivno
- Urea-izdisajni test i serološki testovi.
- Kada se leči
- Za same histološke oblike gastritisa lečenje često nije potrebno, ali se SVAKA infekcija H. pylori leči — jer učestvuje u nastanku čira.
- Čime
- Delotvorni su penicilin, ampicilin, amoksicilin, eritromicin, gentamicin, cefalosporini, tetraciklini, ciprofloksacin i imipenem.
- Šta još
- Većina je osetljiva i na metronidazol, a vrlo su delotvorna i jedinjenja bizmuta.
Ovaj pregled je informativan i ne zamenjuje pregled kod lekara. Ceo tekst je ispod.
HP je najčešće lokalizovan u antralnoj mukozi, u sloju površnih epitelnih ćelija i penetrira između ovih ćelija, ali se veoma retko nalazi u samim epitelnim ćelijama.
HP je najčešće lokalizovan u antralnoj mukozi, u sloju površnih epitelnih ćelija i penetrira između ovih ćelija, ali se veoma retko nalazi u samim epitelnim ćelijama. Invazija ovih bakterija se retko dešava van epitela, mada se u nekim slučajevima javljaju i u okolini parietalnih ćelija. HP može da se nađe i u gastrointestinalnom traktu van želuca, tj. može kolonizovati „gastrične tipove“ sluzokože koji se javljaju u metaplastičnom glandularnom epitelu Barrettovog ezofagusa, u predelima gastrične metaplazije u duodenumu, gastričnoj mukozi Meckelovog divertikuluma, a opisan je i slučaj njegove kolonizacije u metaplastičnoj gastričnoj mukozi rektuma.
Prvi opisi udruženosti antralnog gastritisa i HP potiču od 1983. godine, ali se kasnije HP i gastritis opisuju u telu i fundusu želuca. Ipak je najčešća udruženost HP i antralnog gastritisa, a ona se karakteriše inflamacijom koja se dokazuje u bioptičkom materijalu.
Endoskopski se razlikuju različite forme gastritisa koji je udružen sa HP infekcijom. One se karakterišu eritemom, fragilnošću sluzokože, subepitelijalnim hemoragijama ili erozijama.
Način na koji HP oštećuje gastroduodenalnu mukozu nije dovoljno jasan. Jedan od faktora oštećenja mukoze može biti produkcija amonijaka pod uticajem aktivnosti HP ureaze. Drugi način je takođe hipotetičan, a sastoji se u razlaganju mukusnih glikoproteina želudačne sluzokože, koje se odvija pod uticajem HP proteaze. Ovo povećava permeabilitet mukusa za vodonikove jone te na taj način dovodi do oštećenja epitela. Lipaza i fosfolipaza koje se takođe nalaze u HP teoretski mogu da dovedu do oštećenja odbrambenih mehanizama gastrične mukoze. Takođe smatra se da je moguće da postoji još jedan način na koji HP oštećuje gastrointestinalnu mukozu, a to je povećano oslobađanje gastrina iz antralne mukoze inficirane sa HP.
Dijagnostičke procedure za dokazivanje HP se mogu podeliti u dve kategorije: invazivne i neinvazivne metode dijagnostike. Invazivne metode podrazumevaju histološko proučavanje bioptičkog uzorka dobijenog u toku endoskopije, a odnose se na bojenje po gramu, ureaza testu, histološkim pregledima, bojenju po Gimzi i drugim specifičnim bojenjima i pravljenjima bakterijske kulture.
U neinvazivne testove spadaju urea-izdisajni test (C14, C13, serološki testovi tipa ELIZA i drugi testovi kao što su komplement fiksacija, pasivna hemaglutinacija itd.). Postoji veliki broj terapijskih postupaka, u načinu lečenja HP. Za histološke forme gastritisa često nije potreban nikakav tretman, ali svaka infekcija sa HP treba da se leči. Smatra se da HP ima ulogu u patogenezi peptičkog ulkusa pa je sprovođenje terapije u njegovom zalečenju veoma korisno. Veliki broj antibiotika efikasno uništava HP: penicilin, ampicilin, amoxicilin, eritromycin, gentamycin, cefalosporini, tetraciklini, ciprofloxacin i imipenem. Najveći broj HP pozitivnih gastritisa je osetljiv i na metronidazol. Komponente bizmuta u vidu koloidalnog bizmut supcitrata i bizmut supsalicilata su takođe vrlo efikasne u eradikaciji HP.
