Tema današnjeg podkasta je hronična bolest bubrega. O ovoj itekako važnoj temi govoriće naš današnji gost naučni saradnik i klinički asistent doktor medicinskih nauka internista nefrolog Marko Baralić. Sponzor ovog intervjua je kompanija Astra Zeneca.
Šta je hronična bolest bubrega?
Jelena Milojević – LekarInfo: Šta je hronična bolest bubrega?
Dr Marko Baralić: Hronična bolest bubrega je hronično ireverzibilno oštećenje bubrežne funkcije ili poremećaj strukture samog bubrega koji traje duži vremenski interval, tri meseca, a uglavnom se karakteriše trajanjem dugi niz meseci ili godina. Ono što je značajno je kada dođe do narušavanje strukture i funkcije bubrega, reparativne ili sposobnosti za obnovu same bubrežne funkcije gotovo da nije moguće.
To je jedno oboljenje koje ima veliku zastupljenost u uopštoj populaciji, praktično gotovo svaki 11 stanovnik planete ima neki oblik bubrežne bolesti. Zbog čega je neophodno u stvari I rano prepoznavanje samog oboljenja. To nam govori u prilog tome da gotovo je bolest dva puta učestalija od daleko poznatije šećerne bolesti ili da je 10 puta učestalija od tumora ili nekih carcinoma.
Zbog čega je to važno, pa važno je zbog činjenice da bi se bolest što ranije detetktovala i da bi pravovremeno određenim terapijskim modalitetima ili nekim tehnikama za usporavanje progresije bubrežnih bolesti ustvari sprečili razvoj terminalne bubrežne slabosti kada je neophodno bolesnika uputiti na neki od modaliteta za zamenu bubrežne funkcije koje sada mogu biti i peritoneumska ili hemo dijaliza ili sama transplatacija bubrega.
Ko je u najvećem riziku da oboli od hronične bolesti bubrega?
Jelena Milojević – LekarInfo: Ko je u najvećem riziku da oboli?
Dr Marko Baralić: U najvećem riziku su u suštini bolesnici koji već imaju dva hronična oboljenje današnjice. To su prvenstveno bolesnici sa šećernom bolešću i bolesnici sa hipertenzijom. To su ujedno i dve najznačajnije bolesti koje dovode do hronične bolesti bubrega ili hronične bubrežne slabosti tako da je i ova grupacija pacijenata od posebnog interesa i nas nefrologa jer je to ujedno i najzastupljenija populacije bolesnika koja se javljam u našoj ambulanti.
S druge strane tu su i neki bolesnici koji imaju neke recidivantne ili ponovljene infekcije urinarnog trakta ali i bolesnici koji imaju povećano porodično opterećenje za neko od bržih oboljenja, to su bolesnici sa policističnom bolešću bubrega. S druge strane tu su i bolesnici koji imaju veći poznate riziko faktore za razvoj neželjenih kardiovaskularnih bolesti kao što su gojaznost, dislipidemija, insulinska rezistencija, kao što sam već naveo dijabetes i hipertenzija kao posebno grupacija, ali naravno i bolesnici koji već imaju neko primarno glomerulsko oboljenje ili neko sekundarno oboljenje ili sistemsku bolest vezivnog tkiva kao što je sistemski eritemski lupus, vaskluitisi ili neke druge sistemske bolesti.
Zašto je važno prepoznati na vreme hroničnu bolest bubrega?
Jelena Milojević – LekarInfo: Zašto je važno prepoznati na vreme hroničnu bolest bubrega?
Dr Marko Baralić: Zašto je važno rano poznavanje? Pa prosto zbog činjenice, prvenstveno zato što simptomatologija hronične bubrežne bolesti je nema. Samo bolest jeste nema, a bubreg nema nervna vlakna i ne daje nikakve simptome i znake bolesti. Da bi smo usporili progresiju same bubrežne bolesti nama je neophodno što ranije prepoznavanje, jer pojava simptoma i znakova bolesti se uglavnom karakteriše na kraju ili da kažem u pred terminalnom stadijumu kada je jako teško usporiti nastanak same terminalne faze bolesti bubrega i početak, tj odložiti početak nekog dijaliznog lečenja.
Smatra se da čak dva od 10 pacijenata jedva da poznaje prirodu svoje bolesti, to jest do 8 pacijenata od 10 uopšte i ne zna da ima neko bubrežno oboljenje a nekada se dešava da čak 1od 5 pacijenata koji ima razvijenu terminalu bubrežna slabost ili uremiju uopšte nije ni znao da pati od nekog bubrežnog oboljenja.
Kako se dijagnostikuje hronična bolest bubrega?
Jelena Milojević – LekarInfo: Kako se dijagnostikuje hronična bolest bubrega?
Dr Marko Baralić: Dijagnoza hronične bolesti bubrega kao što smo i na početku rekli, da je to jedno sporo progradijetno oboljenje je dosta jednostavno, s obzirom na činjenicu da je bolest progredijetno sporog toka. Može se detektovati gotovo u svim laboratorijama i to na taj način što se odrede ili povišene azotne materije u serumu, to su najčešće vrednosti uree i kreatinina, ali I nalazom patološkog sedimenta urina što je od posebnog značaja, to je prvenstveno pojava crvenih krvnih zrnaca ili eritrocita ili pojava belančevina ili proteina u urinu, bilo dogovorimo o dizurijama subnefrotskom I nefrotskom sindromu.
Zbog toga je od velikog interesa da što veći broj savremenih laboratorija ali I domova zdravlja ima mogućnost detektovanja proteina male molekulske mase kao što su albumin, jer to je od vitalnog značaja od kada možemo primeniti određene terapijske modalitete a da pacijent ima očuvanu globalnu bubrežnu funkciju tj da nema porast azotnih materija u serumu.
Kako se leči hronična bolest bubrega?
Jelena Milojević – LekarInfo: Kako se leči hronična bolest bubrega?
Dr Marko Baralić: Terapijski modaliteti u hroničnoj bolesti bubrega su prvenstveno važni i zavise od činjenice u kom stadijumu hronične bolesti bubrega se postavi dijagnoza. Ukoliko govorimo o ranom otkrivanju onda imamo već spektar mogućnosti primene određenih terapija ili određenih lekova, ukoliko se otkrije u nekom kasnijem stadijumu onda praktično i te lekove koje možemo primenjivati u ranijem stadijumu gotovo da su kontraindikovani za takvog bolesnika. Zbog toga je od fundametalnog značaja što ranije otkrivanje hronične bolesti bubrega. Za ovu bolest ne postoji praktično pravo izlečenje, već se sve usmerava na usporavanju progresije bolesti ili na što sporijem njenom razvoju.
Ono što je važno, danas imamo neke savremene terapije modalitete, koje možemo primeniti u ranim fazama hronične bolesti bubrega bilo da govorimo o grupi bolesnika koji ima patološke sediment urina, u smislu neke eritrociturija ili proteinurije, još ukoliko imaju ph verifikaciju kod takve grupe bolesnika gde postoji patofiziološka verifikacije, nakon određene biopsije bubrega, onda tek možemo primenjivati određenu grupu lekova. Sa druge strane možemo primenjivati terapijske modalitete u smislu primene natrijum glukoznih po transportera dva kod bolesnika kod kojih je glomerska filtracija zabeležena ispod 60 mililitara u minuti, kako bi se opet usporila progresija bubrežne bolesti.
Sa druge strane bazira se na preventivne mere sa jedne strane to je dijeta, neophodna je restirikcija unosa ugljenih hidrata ukoliko govorimo o dijabetesnoj populaciji, ali je neophodna i što bolja kontrola arterijske hipertenzije u smislu što manje unosa soli. S obzirom da su azotna jedinjenja materije koje primarno nastaju metabolizam proteina savetuje se hipoproteinska dijeta, to jest koja nije bogata belančevinama. Te se stoga opet prema jačini glomerulske filtracije koriguje količina proteina koja se unese tokom 24 časa u različitim oblicima.
Ono što zna većina bolesnika koji ima već postavljenu dijagnoza hronične bolesti bubrega, jeste da treba da izbegava sijaset lekova i različitih grupa lekova. Sa jedne strane to je grupa lekova koji narušavaju funkciju samih bubrega I oni se označavaju kao nefrotoksični lekov. Najučestaliji lekovi jesu nesteroidni antiinflamatorni lekovi koji su ujedno I široko zastupljeni a sa druge strane postoji grupa različitih antibiotika koji se metaboliše preko bubrega, od koji su najpoznatiji aminiglikozidni antibiotici. Sa druge strane neophodne što bolje gliko regulacija ako govorimo o dijabetišarima, a ukoliko govorimo o hipertyonišarima neophodna je što bolja kontrola arterijske hipertenzije. Neophodna je opet sa druge strane i umerena fizička aktivnost, lečenje dislipidemije, ukoliko govorimo o aktivnim pušačima onda je neophodno savetovati ljudima prestanak pušenja, što bolje kontrola lipidnog statusa u krvi.
